Градац, Петрова црква у Расу, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, Студеница, Жича, Љубостиња, црква Лзарица у Крушевцу, манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, манастир Светог Романа
У молитвеном духу мала православна заједница коју су чинили верни Руме и околних места, Новог Сада и Сурчина предвођена протојерејем Браниславом Мишковићем, старешином румске цркве Сабора Српских Светитеља, поклонила се српским светињама Епархије жичке, рашко-призренске, крушевачке и нишке, у суботу 17. и у недељу 18. октобра 2020.г.;са групом је путовао и протонамесник Радослав Радовановић, парох сремскомитровачки.
Манастир Градац
„Постоје места на свету где самим доласком постајемо бољи, мудрији, разборитији. Где нам ствари постају јасне, мисли бистре, а необјашњива радост коју осећамо уверава нас да смо баш тамо где треба да будемо и где ћемо, духом и срцем, увек бити. Такво место је и манастир Градац. Најромантичнија прича српског средњег века, љубав српског краља и француске принцезе, подигла је манастир Градац, место јединствене лепоте, а вечно живи дух краљице Јелене и данас је свеприсутан на овом светом месту…“ пише у монографији о овој српској светињи која је уз свесрдну помоћ Министарства културе Републике Србије објављена 2017. године и чини нам се да су ове речи најприближније ономе што су осећали верници током посете протекле суботе.
Богородичин храм припада скупини великих рашких цркава XIII века изграђених после Жиче, у којој је простор усклађен са литургијским програмом и променама установљеним по замисли Светог Саве. Од других истодобних и каснијих цркава разликује се по необичној комбинацији решења познатих у Немањином периоду и оних из друге половине XIII века, уз примену обележја готике, која је у то време била владајући стил у највећем делу Европе. Путујући долином јоргована, поново доживљавамо причу о Јелени која је дошла у Србију негде око 1250. године како би постала српска краљица, будући да је њен супруг Урош I земљом владао још од 1243. године. Пишући житије краља Уроша, архиепископ Данило II навео је за његову супругу да је од царског племена, од фрушкога рода, док у Јеленином житију исти аутор вели да је од племена фрушкога, кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави, што упућује на закључак да је невеста дошла однекуд са Запада. Њено порекло и данас заокупља пажњу историчара и машту народа у коме ће, рекло би се, занавек остати упамћена као Јелена Анжујска.
Црква Светих апостола Петра и Павла
http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=24929
позната и као Петрова црква, представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије, која је још у 10. веку била епископско седиште. У овом храму поново је крштен по православном обреду Стефан Немања, иако је тада већ био у зрелом добу, јер у његовој родној Дукљи није било православних, већ само католичких свештеника. Овде су одржани важни државни и црквени сабори, као и сабор против богумила. На овом месту је 1196. године Немања предао власт сину Стефану Првовенчаном о чему сведочи и плоча на цркви. Стефан Немања и његова жена Ана овде су се замонашили. Као хришћанска богомоља Петрова црква живела је више од десет векова, што доказују трагови бројних интервенција како на архитектури тако и на живописаној декорацији, у чак четири слоја фресака, од којих је најмлађи из 13. века, али и велики број камених надгробних споменика који је окружују. Домаћин гостима био је архијерејски намесник је протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, парох постењски, који је испричао историјат цркве Светих апостола Петра и Павла. (контакт тел. (+381) 064/ 8-196-414, 020/ 318-325)
На око два километра од Петрове цркве, на узвишењу изнад Новог Пазара, налази се манастир Ђурђеви ступови, један од најстаријих у некадашњем престоном подручју средњовековне Србије, који је подигао велики жупан Стефан Немања 1171. године. Други ктитор био је краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву. Према легенди, Стефан Немања је из пећине близу манастира Сопоћани, где су га заточила браћа пре него што је завладао Рашком земљом, видео само купасто узвишење. Молио се Светом Ђорђу да га избави, а ако то учини, на овом брду саградиће му цркву. Немања се избавио из пећине, а завет Светом Ђорђу је испунио када је постао велики жупан.
У Сопоћанима
http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=24930
Сопоћани су била следећа лествица на боготражитељском путу. Налазе недалеко од Новог Пазара, 16 км западно уз ток реке Рашке, по којој се и српска држава у средњем веку називала Рашком. Међу високим и неродним брдима, озбиљних и мрких облика, с претећим каменим литицама, недалеко од своје престонице Раса, подигао је краљ Урош I (1246-1276) храм Св. Тројице, над самим извором реке Рашке. Назив Сопоћани добио је по старословенској речи сопот, што значи извор. За ову прилику издвојићемо: Када је желео да искаже величину неког уметничког дела, Доментијан је писао да је „састављено богомисоним разумом и извајано пресветлом маштом, и прекрасним бојама изумљено“. Ретко би који историчар уметности могао да са тако мало речи искаже суштинску вредност сопоћанског сликарства. Симболика Доментијанових дела у великој мери прожима иконографију сопоћанских фресака, које се могу уврстити у сликарску ризницу човечанства.
Грандиозна композиција Богородичиног Успења, на западном зиду главног дела храма, површине преко 30 м2, замишљена је као величанствена сцена Богородичине смрти. Крај одра Христове мајке, смештеног у средини композиције, стоје Христос, анђели, апостоли и архијереји, као снажни и лепи, тужни јунаци, погнутих глава, у суздржаном болу. Њихове фигуре, дате у широком, епском, снажном и монументалном току линија, што подсећају на статуе умних старогрчких филозофа са најлепших античких дела, као да наговештавају поезију Дантеа и сликарство Ђота, весника ренесансе.
Све фреске у главном делу сопоћанског храма надахнуте су савршеном хармонијом цртежа и колорита. Оне можда најбоље потврђују како је истинском генију довољно само мало боја, па да најпотресније саопшти неизмерно богатство својих осећања и својих имагинација. Окер, светлозелено, виолет, мало азура (кажу да је азур био скупљи од злата), у наизменичном току, слива се и прелива у свим могућим тоновима, од најтамнијег до најсветлијег, преко мноштва фигура дивовског раста, на светковини у најсадржајнијој тишини. (извор:http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/manastir-Sopocani/)
После кратке паузе у Новом Пазару у којем живи око 16000 Срба, и посете манастиру Сопоћани, верници су се упутили у Студеницу, где им је обезбеђена вечера у оближњем ресторану са домаћом пастрмком из оближњег рибњака, а потом у конак манастира Студенице.
Недеља 18. октобар
Поклоничка путовања су иначе и подсећања свакога од нас на историју и традиције, на места на коме се налазимо и значај који наши манастири имају кроз векове, поновно доживљавање архитектуре и живописа.
У Студеници
Торжественом Литургијом у недељу 18.октобра 2020. г. началствовао је игуман манастира Студенице, архимандрит Тихон уз саслужење и свештеника Епархије сремске, протојереја Бранислава Мишковића, старешине цркве Сабора Српских Светитеља и протонамесника Радослава Радовановића, пароха сремскомитровачког. За певницом је појао са монаштвом, јереј Предраг Тимотијевић, старешина цркве Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, док је хор ове цркве под диригентском руком Катарине Божић величанствнеим пјенијем задивио верне који су испунили храм.
После свете Литургије, верни су се задржали довољно дуго у манастиру Студеници који је по многима један од најлепших српских манастира не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због дивног предела на коме је саграђен. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183 до 1196 када се исте године на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон. Под старатељством његовог сина Св. Саве, манастир Студеница је постао културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела Св. Сава је написао Студенички типик, прво књижевно дело код Срба.
“Заповедам, дакле, свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од оних који ту владају и да ни под ким не буде, осим под једном Свеопеваном Богородицом Добротворком и молитвом преподобног оца нашег и ктитора и оним који у њему и игуманује “ (Свети Сава, Студенички Типик, 12 глава) (извор: https://www.manastirstudenica.rs/o-manastiru/)
У Жичи
Пре само годину дана у седмовратној Жичи наша Света Црква прославила је Осам векова своје самосталности. Ми, деца овога времена, на размеђи из осмог у девети век самосталности своје мајке Цркве, изнова се дивимо крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа. 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места нама недостојнима је и данас дато да изнова Богу захвалимо и ктиторима Светом Сави и Стефану Првовенчаном. Сва историја, сва духовна, културна, фрескописна прича – све то стане у око и срце сваког верника. Упијају се изображени ликови на фрескама, упијају се речи о историји манастира. Чини се човеку да зна или да је знао историју манастира, али увек има још неште, још нешто… Жича историјом говори непрестано.
Како живи јдна необична православна заједница, или да кажемо породица, два дана на поклоничком путовању? Онако како нас Јеванђеље учи, како нас Црква учи, како нас царско свештенство учи… И све је лако, све се може, све се стигне, сви су као једно, јер су непрестано у молитви и у Духу Светоме. Зато се стигло да се у два дана посети десет светиња и да се душа верних нахрани за дане који им предстоје по повратку.
У Манастиру Жича живи и једна питома соколица. Име јој је Азра, очи су јој боје дијаманта. И она овде подсећа на традиције из времена светих Немањића – соколарство и вредност ових птица које се „мерило“ сувим златом. Азрин отац је из Канаде, мајка из Шкотске. Ова соко птица је прошле године пратила величанствену прославу 800 година СПЦ у Жичи, мирна све време трајања програма. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=24899
У Љубостињи, Лазарици и манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису
Отац Жељко Марковић примио је у поподневним часовима у цркви Лазарици поклонике Епархије сремске и надахнуто говорио о самој цркви али и о православној вери, храбрећи верне да учествују у животу Цркве, живе по јеванђељским заповестима и не посустају у овим тешким временима. Време у Крушевцу верни су провели као и у свим светињама сећајући се живих и упокојених, предајући своје молитве Господу и свим светима.
У манастиру Светог Романа
. (http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=24914
На крају дводневног поклоничког путовања, манастир Светог Романа у Епархији нишкој где их је срдачно дочекао прота Влајко Грабеж. Древна мала манастирска црква Светог Романа налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а посвећена је Благовестима Пресвете Богородице.
Прота Влајко Грабеж један је од најомиљенијих свештеника наше Цркве, вишедеценијски парох и свештеник војни, родом из села код Мркоњић Града, прогнан је 1995. из Дрвара кад и остали српски живаљ, дошао је у Ниш где је вишедеценијским залагањем стекао многе заслуге радећи неуморно на њиви Господњој, за шта су му додељена многа признања)
Зорица Зец
