Благодарим организаторима петог симпосиона „Здравље је однос Бога и човека“, што су овог пута одлучили да буде одржан у Српском Сиону, у Сремским Карловцима.

Посебно ми је драго што сте ми доделили ову предивну тему, „Радост Небеса при преумљењу“, о којој ћу покушати да нешто прозборим и промуцам пред овако уваженим аудиторијумом.

Израз преумљење представља превод грчке речи метаноја и означава промену ума, покајање, повратак вери у Бога (Јев. 6, 7).

Значи, преумљење се односи на духовну обнову човека, процес духовне катарзе, кроз који човек треба да прође, како би поново пронашао „изгубљени Рај“. „Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено“ (Мт. 18, 11) (Лк. 19, 10).

По новозаветном, јеванђелском поимању, „Ум“ не означава само једно од својстава човекове душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено, под „умом“ се подразумева цео човек.

Психологија религије разликује два типа преумљења; индивидуални и колективни.

Шта је то покајање? То је Света тајна и институција, која се, нажалост, веома олако схвата и игнорише у нашем народу. Она је, у ствари, бунт против себе самога, против лажног себе и погубних самообмана. Ова Света тајна, по Светом владици Николају, представља и стид човека пред чистијим од себе. Прави смисао покајања открива нам и Свети Григорије Палама речима: „Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити се од зла и творити добро.“

Свети Јован Лествичник каже да је покајање „завет с Богом за вођење новог живота“. Ава Јустин Поповић назива га „свестраним земљотресом бића човековог“ или „преображењем“. Овом мишљу, Свети Јустин сажима вековно искуство Цркве Божје, безброј пута посведочено речима и делима пророка, апостола и свих светих.

Покајање означава призив на промену читавог човековог унутрашњег стања. Због тога је и позив на покајање заправо позив на потпуно нов начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и света око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није никаква „спољашња“ категорија, већ дубока унутрашња стварност, кроз коју се рађа нов човек. Покајањем, човек доживљава свет истински онаквим каквим га је Бог створио.

По хришћанској антропологији, човек је позван да буде узвишеније биће – позван је на обожење, односно стање преображења човечанске природе. Свети апостол Петар подсећа на Божије обећање и човекову могућност да постане причасник Божије природе (2. Пет. 1,4). Управо је то и разлог Христовог утеловљења. Као причасници Божанствене природе, „сједињени са Христом кроз Духа Светог, сви верујући пребивају у истини“. Они се преображавају у лепоту, која надилази творевину.

У моменту крштења, човек добија печат дара Духа Светог. Кроз Његову благодат, у процесу уподобљавања, човек доживљава преображај личности, у којем његово целокупно тело, у свом духовном и материјалном смислу, бива измењено.

Благодарећи силама Светога Духа, Свете тајне дају могућност обожења онима који учествују у њима. Утемељујући своје Јеванђеље на покајању, сам Господ Исус Христос позива свеукупно човечанство на такво преображење. Такве су биле и проповеди Светог Јована Крститеља и апостола. Наша Света Црква, њена проповед и њен живот, њено богослужење кроз векове, заправо је само продужетак Христовог призива, упућеног свима и свакоме: „Покајте се!“

Наш се народ слабо исповеда, плашећи се o суочавању са непривлачном истином о себи и тражења опроштаја, а затражити опроштај је најсигурнији пут којим човек долази до Бога и до брата свога. Покајање никоме није наметнуто споља, већ представља унутрашњи мелем за грехом озлеђену душу. Без њега нема уму здравоумља, ни срцу мира ни спокоја. Зато је у праву др Владета Јеротић када каже „да је потреба за исповешћу најдубља и најскривенија тајна и потреба сваког човека“.

Све ово сведочи да питање покајања и исповести није некаква формална, окамењена црквена дисциплина, него је овде реч о човековом свељудском бити или не бити. Као такво, покајање остаје незаобилазна тема сваког времена и сваке генерација па према томе и наше.

Појединац је органски везан за заједницу, као и заједница за сваку појединачну личност, како у злу, тако и у добру. Нужно је стога истаћи да покајање није само лични чин; оно је и саборни подвиг. Тако је Бог помиловао Соломона због Давидовог покајања, а појава пророка Јоне била је повод свенародног покајања палих Ниневљана.

Човек је смртно биће, од свог рођења подложно кварењу и умирању, а самим тим и најразноврснијим болестима. „Тело стење под силом душевном, колеба се душа у тјелу“, говори нам велики Његош. Страх и кривица су знаци болести. Човек отуђен од Бога и Духа Светог изгубио је дах живота, поставши духовно поремећен и нестабилан на свим путевима својим.

Видовитом покајнику, Симеону Новом Богослову, људи отуђени од Бога и поробљени стихијама овог света, везани ланцем незајажљивих жеља и туге за пролазношћу, личили су на псе без господара, који лутају по сокацима и узалудно беже од свирепих бичева бола, глади и смрти.

Људски је пасти, а сатански у греху  остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. По Светом Исаку Сирину, сви смо помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење, говори Свети Исак, али од кога тражи оздрављење онај, коме се Бог смиловао, откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Зар не од Исцелитеља душа и тела наших, Господа Исуса Христа. Исти Светитељ нас саветује: „Ко казује другима о својој болести, тај је близу свом исцелењу и лако ће га наћи“, опет нас упућујући на Свету тајну исповести и покајања.

Јер сви много грешимо. Грех језика је најчешћи и најбржи грех. „Ако неко у рјечи не греши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тјело своје.“ (Јак. 3, 2).

Најтежи људски грех је гордост. Горде особе су увек усамљене, зато што овај грех рађа надменост, уништава здравље и пријатељске везе међу људима. У гордости се открива сама природа греха, чија је суштина – одбацивање Бога и због тога је називамо мајком свих порока. Она никада није била инструмент помоћу кога је човек могао саградити своју срећу.

Дакле, грех представља онтолошку девијацију која не означава само неодговарајуће понашање на садашњем нивоу друштва, него и пре свега, одступање човека од пуноте своје ипостаси, односно лика Божијег.

Шта човека, заправо, најчешће и најпре чини болесним бићем? По речима Спаситељевим, то су зле мисли, које излазе из човековог срца:

„А позната су дјела тјела која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, завист, убиства, пијанства, раскалашности.

А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, кротост, уздржање и вјера за такве нема закона. (Гал. 5, 19–23)“

Покајање је подвиг који растреса целог човека, сво биће његово. Оно преоре и прекопа целу њиву душа људских. Али то је само прва половина покајања, а друга је ово: Родити плодове достојне покајања. То су кротост, смерност, молитва, пост, љубав, милосрђе и трпљење.

А шта се од мене и од тебе тражи?

„Да ли Бог тражи богатство, ученост, положај? Ништа се од тебе и од мене не тражи од тога, већ покајање.“

Удружени, заједно, вера и покајање рађају истински здравоумног човека, обасјаног и просвећеног вечном божанском светлошћу.

Само су велики покајници, то јест, људи који су покајањем купили смирење и њиме очистили савест и свест, у потпуности примили ову Свету тајну.

Врлине су мртве, ако се не хране Светим тајнама, особито Светом тајном покајања и причешћа. Оне су „неразумне девојке“, које не доливају небеског, благодатног, божанског уља у боголики жижак своје душе.

Вера претпоставља познавање свога несавршенства и немоћи, она проналази излазак из усамљености и самозатворености и уводи нас у вечне просторе светог заједништва са Богом и целокупном Његовом творевином, на првом месту са нашим ближњима. Суочавање са нашим несавршенством немогуће је спознати, без покајања. Човек једино на тај начин може задобити „срце скрушено и смирено“, које Бог неће поништити. (Пс. 50, 19)

Дакле, само изворно покајање, као свестрани лични подвиг, заснован на вери и слободи, који обухвата сву душу, читаву личност и све области нашег живота, може исцелити патолошка стања у која тако лако и жалосно западамо.

Вера, нада и љубав у Богу једини су извор здравља за човека, који ће на изазов великих болести телесних, душевних и опште-човечанских, увек одговорити активним животом бескрајног усавршавања:

„Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48).

Јер Његов Јединородни Син није престао да нам се открива и након пројављивања Његове силе првим верујућима у Светим тајнама. Он то увек чини, распростирући просвећење Светог Духа и руководећи оне који Га љубе ка познању Онога што превазилази разум и реч.

Поетски се изражавајући, Свети Григорије Богослов каже:

„Постанимо као Христос, јер је и Он постао као и ми;

тако постајемо богови благодарећи Њему,

јер је и Он постао човек ради нас.

Он је примио лошије да би нама дао боље,

осиромашио је да би се ми обогатили Његовим сиромаштвом;

примио је изглед слуге да би ми добили слободу;

спустио се на земљу да би се ми узвисили;

био је искушан да бисмо ми победили;

био је обешчашћен да би се ми прославили;

умро је да би се ми спасли.“

Повратак традиционалним хришћанским вредностима, прихватање етичких и моралних норми јеванђелских наука, као и њихово практиковање у свакодневном животу, представљају основу и полазиште верског аспекта колективног преумљења.

У нашој су власти и наша добра и зла дела, за разлику од награда или наказања и казни које нас сналазе; јер ми немамо власти ни над болестима, нити над здрављем, над рођењем, као ни над смрћу. „Ето, и ти имаш пасош за Рај у својим рукама – то је покајање твоје.“

И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање доброг здравља, тако држање заповести Божијих узрокује задобијање Царства Небеског:

„Кажем вам да ће тако бити већа радост на Небу због једног грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за кајањем“ (Лк. 15, 7).

„Блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише греси“ (Рим. 4, 7).

Завршио бих речима Светог апостола Павла, ово кратко саопштење, који каже: „… искупљујте време…“, што значи претварајте време у вечност. Наше стање у вечности неће зависити од Бога, него ће бити плод правилне употребе или злоупотребе наше слободне воље у овом животу, која нам је дата да би њоме стекли вечност.

 

И СВИМА КЛИЧЕМО – ПОКАЈТЕ СЕ!