Култ новог мученика није негован само у Софији, где је сахрањен у цркви Св.мученице Марине, него и у његовом родном месту Кратово где се школовао и учио златарски занат (Д. Богдановић).
Дали је Ђорђе у то време имао у Кратову посебну светост? Једино је познато да сеу цркви Св. Јована Златоустог у Кратову (која је обновљена из рушевина 1836 г.) на иконостасу налазила велика икона Св. мученика Георгија Кратовскog, коју је нaсликао бугарски зограф из Самокова Захарие Доспевски, и данас постоји та икона (М.Милићевић).
Нема других података да је у Кратову постојао храм посвећен мученику. У то време у Кратову је било око 40 светиња, којe су биле делимично срушене или претворене у џамије. Било је 20 свештеника.
Нема сумње да у овом граду са толиким бројем свештеника није постојао храм посвећен Георгију. Није познато постојање неке старе цркве, где се посебно славио Св.мученик Георгије Кратовац, можда је постојао неки култни простор?! Чињеница, да због страха од Турака нису смели јавно да га славе… Највероватније да је за његовом помену
био посвећен неки параклис или је на посебан начин у неком храму неког другог патрона био слављен.
Постоје претпоставке да су делови моштију мученика биле пренете у Кратово, где се у цркви Св. Јована Златоустог налази лепа икона са ликом Св. Ђорђа Новог (Д. Руварац), но и то остаје само хипотеза. Где су се налазиле мошти, не зна се.
Једино је познато да је у Бугарској у селу Самунджијево (Ботевград) 1865 г., постојао храм посвећен Св. мученику Георгију Новом Софијском.
За време Аустријско-турског рата (1683 – 1699) – по аустријскиm извештајима и нашим записима, Аустријанци су стигли 1689/1690… до Бање –Ћустендила и Штипа, вероватно и у Кратово. У међувремену рудари су се побунили на челу са Карпошем, ступили су у контакт са аустријанцима, али они нису хтели да се укључе у рат, и мада су напредовали, почели су да се повлаче. (проф. Ст. Симић)
После повлачења аустријске војске, Турци су запалили и порушили сва рударска насеља и села у Кратову и околини. Турци су добили појачање од Татара ухватили Карпоша и угушили устанак познатог као Карпошев устанак. Турци су завели велики терор.
Почела је одмазда над хришћанима (клани су, набијани на колац, одвођени у затвор у Турску, а они који су остали умирали су од глади кријући се у шумама). Оваква ситуација натерала је народ да организује масовне Сеобе са Аустријском војском, или у Бугарској,
Румунију у шумама. Највећи број прикључио се аустријској војсци, односно збегу који је предводио пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић 1690 г., бојећи се освете Турака.Формирала се бројна колонија избеглица из околине Кратова, где су се нашли и
многи књижевници, свештеници, трговци… међу њима био је „дијак“ из Кратова ВЕЉКО ПОПОВИЋ са сестром Аном и тако стигли до Угарске, у великој Сеоби понели су са собом многе драгоцености, а вероватно и честице моштију св. мученика Ђорђа Кратовца.

Манастир Мала Ремета-Покров Пресвете Богородице изграђен 1588, рушен, био је напуштен. Године 1679 г патријарх Арсеније Чарнојевић дозвољава монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету, који био потпуно срушен, па су га монаси из Раче обновили.
Избеглице бежећи према Будиму, вероватно су прошли преко Фрушке горе.
У том збегу према записима Љубе Стојановића – запис бр. 4091 Вељко, ђак од Кратова_______, писао књиге у Будиму 2128, 2129; пратио тело патријарха Арсенија III у Чарнојевића до манастира Крушедола.

Запис 2128 – У Будимској вароши диак Вељко Попович от места Кратова, писао књиге у држави цезара Леополда и под власти српскословенскога свевишњег патријарха нашег Арсенија III Чарнојевића.
(Запис у рукопису манаст. Врдник (Раваница) Ст. I, 4).

Запис 2129 – У Будимској вароши дак Вељко Попович от места Кратова, при држави светлога римскога цесара Леополда, а под власти србо-словенскога свевишњег патријарха нашега кир Арсениа Чрноевича, в лето 1704.
Запис у рук. Ман. Врдника (извод из Бранковићеве хронике) – Лет. 111, 5.

Запис 2147 – Вељко Попович истакнути будимски грађанин допратио посмртне остатке патријарха Арсенија III Чарнојевића, од Будима до Срема до манастира Крушедола1706 г, где је сахрањен.
Лета 1704, 1706. (Запис у рукопису ман. Гргетег).

Запис 4091 – Вељко ђак из Кратова, писао књиге у Будиму запис 2128, 2129, пратио тело патријарха Арсенија. У Карловцима се запопио.

Бежећи према Будиму, вероватно су свратили у стари Јазак. Манастир је у међувремену срушен. Заједно са Вељком, спомиње се и његова сестра АНА (81 г).
Манастир Стари Јазак- ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ-био је сиромашан манастир 1702 г. са 8 калуђера, који су живели веома оскудно, готово као просјаци. Године 1705 г настају нови дани и бољи живот за Јазак. Те године монах Христифор донео је мошти Св. цара Уроша-Нејаког из Неродимља у Јазак.
Поред моштију св. цара Уроша, многи су добијали исцељења. Манастир више није могао да задовољи потребе нагло увећаног броја братства и ходочасника.
Стога је отпочето зидање новог конака и цркве посвећене СИЛАСКУ СВЕТОГА ДУХА НА АПОСТОЛЕ 1736 г. Манастир је назван НОВИ ГРАДАЦ 1745 г. (07 јуна 1758 г. освештан).
Нови манастир је био оспособљен, да 1741 г да прими братство. Монаси су прешли у нови манастир и пренели мошти Св. Цара Уроша.
У стари Јазак те исте године доселиле су се 15 монахиња.
Монахиња АНА стигла 1747 г. -кратовка сестра Велка Поповића.
Стари Јазак затворен је 27. 09. 1774 г. Последња игуманија Анастасија и њена ћерка монахиња Епстимијом и монахиња Теофаном мора-
ле су да напусте манастир. Црква је затворена а конаци срушени.
Тада нови манастир добија назив НОВИ ЈАЗАК. После рата 1945 г постаје женски манастир.
Др Радослав Грујић однео је мошти Св. цара Уроша из Јаска у Београд 14 априла 1942 г. Мошти су враћене у манастир Јазак 22.09.2001 г.
Претпоставка је да су Вељко Поповић и сестра Ана са собом понели честице моштију Св. мученика Ђорђа Кратовца, и оставили у стари Јазак. Када је затворен и срушен Стари Јазак, претпоставка је да су мошти однете у Малу Ремету где су их сакрили у некој целиваоници…
Шездесетих година 20 века у Малој Ремети вршило се реновирање и сређивање манастирске капеле Св. Илије и у једној целиваоници, негде испод дуплог дна под даскама, пронађене су ове мошти-комадић кости Св. мученика Ђорђа Кратовца.
Познато је да су сваки мит -легенда засновани на народном усменом веровању 174-и да није увек веродостојно усмено казивање, и да то што је сачувано у нашем усменом предању претставља историјски факт који иако није записан ипак је сачуван код народа и има историјску вредност према томе, таква предања треба да се прихвате, разуме се
донекле као истину.
Тако, налаз честице мошти Св. Георгија Кратовца у манастиру Мала Ремета је претпоставка односно хипотеза како су стигле мошти Св. Ђорђа Кратовца, која треба да се истражује..