У амфитеатру Православног богословског факултета, Универзитета у Београду , у четвртак 30.
августа 2018. године , докторску дисертацију под називом „Папа Григорије VII Хилдебранд и
његово поимање световне и духовне власти“, пред комисијом , у саставу: проф. др Радивој
Радић (Филозофски факултет у Београду) , проф. др Радомир Поповић (ментор), ПБФ Београд, и
проф. др Раде Кисић ,ПБФ Београд, одбранио је протојереј Борис Милинковић, архијерејски
намесник сремскокарловачки и парох инђијски.
Борис Милинковић је рођен 12. јуна 1980. године у Горажду, Босна и Херцеговина, од оца Ратка
и мајке Данице рођ. Јовичић. Основну школу похађао је у Горажду и Београду, а Средњу
електротехничку школу завршио је у Теслићу. Дипломирао је на Богословском факултету
Универзитета у Источном Сарајеву, у Фочи, на тему: „Просветно-педагошки рад епископа др
Никодима Милаша“. У чин ђакона рукоположен је 27. септембра 2001. године, у храму Св.
Архангела Михаила у манастиру Крка, а у чин свештеника 30. септембра 2001. године, у
Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Од школске 2002/03. до краја
2010/11. Године предавао је у Богословији Св. Три Јерарха у манастиру Крка. Професорски
испит положио пред комисијом Светог Архијерејског Синода, 7. децембра 2009. године, у
Београду, одбранивши рад на тему: „Однос Цркве и државе у вријеме Св. цара Константина
Великог“. Служио је на парохијама у Кистању, Дрнишу и Книну у Епархији далматинској, а од
15. јула 2011. године парох јеу Инђији, Епархија сремска. Од 4. фебруара 2013. године обавља
дужност архијерејског намесника сремско-карловачког. Говори енглески језик. Ожењен
Сузаном, са којом има Филипа (2002), Ану (2004) и Ангелину (2015).
Предмет истраживања докторске дисертације Папа Григорије VII Хилдебранд и његово
поимање световне и духовне власти јесте истраживање ширег контекста и сврхе реформи које
је спроводио папа Григорије VII, као и разматрање папиног схватања односа између световне и
духовне власти. Ово је посебно значајно када се у виду има чињеница да је тема комплексна,
као и да је ово прва обимнија студија о папи Григорију VII на српском језику. Дисертација је
урађена по методолошким и научним начелима. На тај начин је остварен циљ дисертације и
успешно је показано да су реформске активности у Цркви на Западу у доба понтификата
Григорија VII битно утицале на будућа богословско-историјска дешавања у Цркви на Западу.
У српској богословско-историјској научној средини ова дисертација представља значајан
допринос разумевању историјских феномена на територији Западне Европе у периоду после
Великог раскола (1054). Са друге стране, овом дисертацијом је на досадашња достигућа
истраживача са Запада дат теолошко-историјски осврт истраживача који потиче из православне
богословске средине.
Приредио: ђакон Светогор Сандић
