Када је пре пет деценија дошла у Малу Ремету, Рафаила је затекла само рушевине – било је то време глади, сиромаштва, али и велике одбојности власти према Цркви и манастирима. Како је рекао архимандрит манастира Гргетега игуман Доситеј, било је то време када сте пре подне били гладни, а поподне жедни! Конак је био запаљен, а мати је спавала сама готово под ведрим небом. Да би се прехраниле, онa и још једна монахиња која је овде била од раније, ишле су у надницу код сељака и у сељачку радну задругу да би зарадиле за храну и нешто новца уложиле у оправку конака. Брале су липов цвет, сушиле га и продавале. Од манастирског шљивика је била већа зарада: пекла се ракија и продавала, а новац улаган у оправку и сређивање ове светиње.
За нас данас, из нашег угла, овакав живот је незамислив по свему, али и по великој дисциплини и приљежном раду, а за све то време богослужење се није смело пропустити.
Данас је у овом манастиру, са обновљеним конаком и капелом, служена Света Литургија. Началствовао је Епископ сремски Василије, а саслуживали су архимандрити Доситеј (Гргетег) и Филимон (Каона); архијерејски намесник румски протојереј Сретен Лазаревић; крстоносне проте Мирко Тишма и Крсто Максић; протонамесник Радослав Радовановић; јереј Лазар Војводић; јеромонаси Клеопа (Стефановић) и Јустин (Јеремић); ђакони Слободан Вујасиновић и Никола Јанчић (Епархија шабачка)
За певницом су данас у славу Господу појали ректор Карловачке богословије (у пензији) протојереј-ставрофор Душан Петровић и проф. Горан Власац, као и вероучитељ Бранислав Керечки.
Игуманија мати Рафаила, позната као велики послушник и радник, скромна по свему, лично није желела да се обележи њена шестодеценијска служба – али се Владици не противречи. Епископ сремски Василије, прави архипастир, стара се о својем монаштву, свештенству, епархиотима. Потрудио се да се данас прослави шест деценија анђелског образа мати Рафаиле, али и да пошаље поруку свему монаштву Епархије сремске и шире, јер без монаштва се не може.
Од раног јутра чуле су се најлепше речи добродошлице: „Сестре моје миле“, говорила је сестрама које су полако пристизале у манастир. Ту су биле игуманије фрушкогорских манастира са сестринством: мати Гаврила (Раковац), мати Параскева (Јазак), мати Анастасија (Врдник), мати Антонина (Петковица) и мати Анисија (Беркасово), као и сестре из других манастира; ту је био и архимандрит Стефан, игуман манастира Велика Ремета.
Рафаила је пореклом из села Пљева код Шипова; замонашена је са 19 година. После смрти оца, и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила (монашко име Михаила) и касније умрла, као и рођена сестра (монашко име Ангелина). Свој иметак и средства уложиле су у манастир и успеле да га обнове, подигну конак и капелу.
„Својим крхким женским бићем, душом и телом предана Господу, али снагом Духа Светога који нам даје снаге да постигнемо многе ствари што као људи не можемо, само благодаћу Духа Светога мати Рафаила је много чега урадила, постигла и принела Господу на жртву …“ – казао је Епископ сремски Василије после Свете Литургије, захваливши игуманији Рафаили и додао: „Само да си, мати, палила свеће и носила мантију, носила образ монашки и молила за све нас све ове деценије, много је, а да не говоримо о подвизима који су само Богу знани…“ У наставку јој је даривао крсно знамење које ће убудуће носити. Још је Епископ сремски Василије пожелео да свакој игуманији и свима монахињама фрушкогорских манастира овако долазимо на славље и обележимо дугу монашку, подвижничку службу.
Окупљени око трпезе љубави сасслушали су архимандрита Доситеја, игумана манастира Гргетега, који је казивао о животу наше Цркве шездесетих година прошлог века:
„У овом, за мене трепетном тренутку, када поменемо шездесетогодишњицу, да смо само све време празновали – било би много; а поготово кад је у питању шездесетогодишњица једног распетога живота… Пре 79 година рођена је наша данашња слављеница, на крштењу Роса Марковић. Роса је задојена вером својих родитеља који нису били писмени граматички, али писмени науком над науком, па су знали да јој ту веру усаде у она тешка и суморна времена, када су се људи стидели један другог због вере у Христа, због крсне славе. Та православна породица која је дошла из Босне, убризгала је у срце младе Росе да, понета младалачком жељом и неустрашивим идењем за Христом, узме крст свој и дође у врлетни Јазак…“
Животопис мати Рафаиле сликар може представити као море из кога је тешко издвојити детаље… Мати Рафаилу, замонашену у Осогову, у Скопској црној гори, Божји промисао и благослов блаженопочившег патријарха Германа довели су у фрушкогорске манастире.
Најстарији свештеник прота Тишма, који деценијама познаје мати Рафаилу и служи у Малој Ремети, захвалио је Господу што га је упутио у ову светињу и верује да су Покров Пресвете Богородице којем је манастир посвећен и игуманија учинили да буде везан за ову светињу, и као свештеник лично и са својом породицом.
У знак благодарности за монашку службу и велики труд и истјазања, верници из Батајнице су игуманији мати Рафаили даривали крст и штап, а слово захвалности је произнео протојереј-ставрофор Крсто Максић.
За мати Рафаилу и верни народ за време трпезе љубави стихове је казивала Зорица Мишчевић, директор Установе за неговање културе „Срем“ из Сремске Митровице, песме је појала Наташа Стојковић, уредник програма, док је омаж мати Рафаили произнела Весна Петровић, саветник Библиотеке „Григорије Возаревић“ из Сремске Митровице.

Зорица Зец