У пуној сали парохијског дома при Храму Свете Петке у Сурчину у петак 10.октобра 2014. одржано је духовно вече чији су гости били
академик професор др. Владета Јеротић и протојереј – ставрофор Милорад Голијан.
Прота Голијан и професор Јеротић су наизменично говорили, пуна два сата, о три теме: Шта људи крију, Ко куша човека и Страдање и зашто страдамо.
Госте је најавио свештеник Страхиња Голијан.

О овим темама кратко наводимо изводе, а цело предавање се може слушати на радио станици Слово љубве. Тонски запис је доставила Зорица Ковачев.

Шта човек крије у себи
Наше су душе оболеле, наше су душе болесне, али ми то добро кријемо и сакривамо, казао је прота Милорад Голијан, сликовито причајући обичну причу о колу Гламочком, које се игра без музике. Познато је да се коло игра таквим темпом и снагом и да у том колу настоје и девојке које имају неку ману, да сеприкажу другачијима, као девојке без икакве мане пристале за удају, али не могу да издрже, па и у несвест падну. Тако и ми у свакодневном животу: кријемо своју болесну душу, па онда само као одједном – паднемо, откријемо своју оболелу душу и наше болесно стање.
Улога Цркве јесте да се стара о људској души. Исповест је та која помаже човеку да ослободи душу своју наталоженог греха и болесног стања, својих скривница и у исповести свештеник разоткрива шта човекову душу тишти – како кажу и оци наше Цркве, сви служитељи, али и психијатар академик Владета Јеротић. О дубоко несвесном, скривеном у нашем бићу, говори психијатрија. Заједничким садејством науке и Цркве сигурно се може доћи до бољег исходишта за излечење људске душе.
„ Од времена првих људи постоје дубоке скривнице у нама, које нам доносе тежину, много тога што је тешко, несрећно и мучно у овоме животу… и то стање може да реши (поред исповести и психијатра) једино Света Литургија, што значи да човек треба до краја да попуни себе литургијским даровима и Духом Светим“ – казивао је прота Голијан.
Наша душа се Светом Литургијом подиже у виши ниво, надсвесни, у Царство Небесно, стапајући се кроз Свето причешће са Господом нашим, Исусом Христом.
О потреби сабрања, првенствено литургијског у окриљу Цркве, о обожењу нашем, пре свега младих и њиховом осамостаљењу од родитељства, о свету материјалном који је данас преокупација свих нас, о одрицању од сопственог егоизма, нарцизма, комфора… разгповарало се два сата у Светосавској сали парохијског дома у Сурчину.

Ко куша човека
„Човека не куша једино Творац наш, Творац свега видљивог и невидљивог, Господ! „- казао је прота Голијан по другој теми предавања, и објаснио да је много лакше и једноставније утврдити ко не куша човека, јер је дугачак списак онога што куша савременог човека, и наставио: „Господ је дао нама слободу, дао је Анђелима слободу; свако биће које је Створитељ света створио, које је разумно биће, да ли је то Анђео или пали анђео, или пали човек – свако то разумно биће је слободно и Бог га не куша… дајући слободу човеку Бог неће никада ни у једној прилици да дира у слободу било којег од нас. Ми смо слободни! Али, слободу нашу коју поштује само Бог, не поштује више нико други. Ми, једни другима не поштујемо слободу, не поштује родитељ деци слободу (што је помињао проф. Јеротић), нити деца слободу родитељима… Пали анђео поготово не поштује слободу, зато је и назван кушачем: куша човека стално и до Господа Исуса Христоса човек није имао никакве шансе кад је у питању кушање и страдање и мука људска…“
„Кушање у наше време је спојиво потпуно са временом, са долазећим временом, оно што нам се десило, десило се – нити можемо поправити нити покварити, али оно што долази, најгоре је што ми у тој будућности видимо да што је чежња човекова да види све лепо, оптимистично, и у тој пројекцији коју ми имамо и у коју поверујемо, опасност је све већа – човеку се може свашта десити, неочекиваног, очекиваног…“ поменуо је прота Милорад Голијан.
О тој вечној теми кушања и искушења, проф Јеротић је поменуо две већ устаљене реченице које чујемо: „Кушају човека други људи, неке куша и ђаво…“ и подсетио на свете оце и реченице: Доћи ће време кад нечастиви неће имати штада ради, јер ће људи кушати сами себе, горе, него што би их нечастиви кушао.
Страдање и зашто страдамо
Данас се често помиње тема дијалога, у свакодневном животу, на свим пољима, свим нивоима, у разним областима, па тако и дијалог међу црквама. У једној свеопштој медијској поплави разних информација, сугестија, навода, неистинитости, важно је истаћи: православни хришћани јесу између Истока и Запада – усвајали су оно што је вредно по знању и напретку из западне културе али се нису одрекли својег духовног утемељења. За разлику од православних хришћана припадници других вера остају првенствено у својим оквирима без неке истинске потребе за стварним продуховљењем и дијалогом са другима који би заиста стварност преобратио на добробит и корист човека.
„Срби све што је паметно и разумно могу да узму и са Запада и са Истока, “ казао је прота Голијан.
О нашем свакодневном страдању, али и историјском страдању, чињеница је да кад год се одвојимо од Господа и Његовог пута – страдање је неминовно. Али, кад се одвојимо од дневне политике и када престанемо да се дајемо другима који то не цене, када свеопшти интерес народа стави испред свих личних интереса, сигурно је да ће се наш свакодневни живот а тиме и будућност наша усмерити у другом правцу.
„Кад човек остане без Бога, страдање настаје у било каквом облику!“ речи су овде поновљене које свима нама посебно данас треба да буду на уму сваког дана.

Зорица Зец