Беседа Епископа новограчаничког-средњозападноамеричког Лонгина на славском ручку у Карловачкој богословији

Епископ новограчанички-средњозападноамерички Лонгин је још једном заблагодарио Господу на овоме дану и владици Василију на гостопримству, сећајући се тешких ратних времена и изгнанства нашег народа из Хрватске, када је владика Василије пружио уточиште прогнаном народу и његовим пастирима, дао хлеб многим свештеницима који на славу Божју и данас служе у нашим храмовима

„Радост је свих нас због овог дана и догађај, због лепоте коју ми доживљавамо и у којој учествујемо у Сремским Карловцима, у нашој Богословији, и посебно са нашом децом и омладином, и ако Бог да, будућим добрим пастирима наше Српске православне и светосавске Цркве. Посебна је радост и задовољство мени пошто служим у Америци, у Чикагу, где има много верника нашега рода – у чикашком басену постоје двадесет једна црква и три манастира.

Већина наших богослужења је на црквенословенском, односно српском језику; има понека парохија у којој се богослужи на енглеском; има свештеника, не  много, који су  завршило Богословију  у Сремским Карловцима, или већ у другим нашим богословијама наше отачаствене Цркве.  Данас бих хтео да изразим своју, а верујем, преко мене и њихову радост што овде представљам Епархију новограчаничку и средњозападноамеричку.

Радосна је вест и сазнање да је наша Црква у Америци јединствена; били смо подељени дуго година, до 1992, када је блаженоупокојени патријарх Павле са архипастирима, блаженопочившим Христофором и Иринејем, и са верним народом објединио нашу Цркву. Наш народ се лепо слаже, у цркви наши епископи заједно богослуже; народ се труди да одржи веру и остане веран заветима наших старих, наших предака и да, изнад свега, чува своје светосавље, али и наше лепо народно име.

Наравно, не иде то увек како би требало: много се асимилира, посебно омладина, језик се губи, али увек нам је инспирација и сазнање да  се овде у нашој матици народ држи своје свете Цркве. Хвала Богу, сада су таква средства информисања да можемо пратити сав црквени живот у матици, што нам помаже да се осећамо као једно, браћа и сестре у Српству и православљу.

Данас ја овде доживљавам ту исту радост. Благодарим владици Василију, домаћину,  добром и дивном човеку, који је зацело наш јединствени архијереј, увек доступан,трезвен, прави пастир који брине  о својој пастви и кога боле све ране рода свог и који  саосећа са свима нама.  Када смо пре петнаестак година доживели  егзодус, најблаже речено, из Крајине, владика Василије  је примио много наших свештеника, удомио их у својим парохијама, помогао им, и увек се према њима с љубављу опходио.

Нећу да  кажем да је то зато што је владика сремски Василије монах манастира Крке, што је са нама поникао у истом месту, пио воду  са истог извора и молио се истим светитељима, што је тачно; њега је као таквог родила његова мајка, и Бог га је као таквог дао у овај свет.

Проблем је што ми добре људе не умемо да чувамо, што ми те људе трошимо, стајемо им на муку, додајемо им на плећа, али то је судбина Срба: док се не разапнеш, нема спасења. Христос није рекао својим апостолима: хајдете за Мном  и бићете успешни бизнисмени, бићете срећни и имаћете дебеле новчанике, нити пуне чаше и велике породице, него је казао: одрекни се себе  и пођи за Мном, па ћеш бити срећан. Ми у Цркви то и проповедамо, а наш домаћин драги брат у  Христу владика Василије то посебно чини.

Овог пута нећу говорити о владици Никанору, човеку који је био на првој линији у одбрани православља, духовности, који је саосећао са својим народом и народ је саосећао са њим. Хвала Богу што смо  остали присебни и сабрани и што, ево, служимо Богу и својој Цркви. Верујем да свештеници овде, у овим епархијама, то разумеју, да воле своје пастире, да се за њих Богу моле и да су срећни што им је Бог доделио да су на челу тих епархија такви Богом дани људи.

Хтео бих само да подсетим на чињеницу и истину да је наш Сабор у мају ове године канонизовао двојицу светитеља и уврстио  у списак светих: владику Мардарија, првог владику  у Америци и Канади, и архимандрита Севастијана  Дабовића који је рођен 1863. г. у Сан Франциску.  Био је уопште први православни свештеник рођен у Америци, пре и Руса и Грка … других народа. Дакле, он је рођен у Америци и постао православни свештеник; био је калуђер. Владика Мардарије и архимандрит Севастијан били су руски ђаци, путовали су по целој Америци и Канади, проповедали Јеванђеље; отац Севастијан је подигао више од двадесет цркава, парохија, да би негде 1938/39. дошао је у манастир Крку где је хтео да се упокоји, јер су крчки калуђери били мисионари по Америци, али се преставио у Господу у Жичи 1940. године, где је владика Николај Велимировић имао епископску столицу.

Његово тело је пренето у Џексон, где је најстарија српска црква посвећена Светом Сави, и отуда га ми зовемо Севастијан Џексонски и Санфранциски. У Сан Франциску је био старешина цркве коју је основао и градио у време када смо сви били под руском јурисдикцијом; ова црква сада припада Америчкој православној цркви. Свети Севастијан је био човек светог живота и честит човек, ненадмашан просветитељ и мисионар.

Владика Мардарије је јединствена личност у нашој Цркви; то је човек кога је волео митрополит, потоњи патријарх Димитрије; њега је одлично познавао владика Свети Николај. Од своје  дванаесте године боравио је у Русији и у Санкт Петербургу је завршио богословију и факултет. Био је врло ревностан на богослужењима у цркви у којој се молио. Старешина те цркве прота Васиљев увек је када је страстотерпац Николај Романов био на служби, давао задужење нашем Мардарију да беседи, да би он затим пио чај с царем Николајем и водио душеполезне разговоре.

Уз то, желим да изнесем само један значајан детаљ из животописа епископа Мардарија: свака парохија у Америци била је самостална, иако је имала много проблема и мука. Тада је било тешко економско стање и говорило се: цркву гради, умире од глади. Владика је бициклом је обављао послове, превозио циглу и друго. Када је претила опасност да пропадне имање у Либертивилу, јер је банка хтела да га узме по основу кредита, Владика је писао Михајлу Пупину: Драги брате Михајло, као стари Израиљ на рекама вавилонским који је плакао сећајући се Сиона, ја седим у долини реке покрај манастира, квасим земљу, помоћ ниоткуда.  И Михајло Пупин, велики Србин и научник, послао је сместа десет хиљада долара и отплатио имање да га банке не би одузеле владици.

Сахрањен је управо у манастиру Светог Сава у Либертивилу код Чикага, где се  преставио Господу у 48. години. Данас је владика Мардарије светитељ наше Цркве.

Српска Црква и, уопште Православна црква, не прибројава олако збору светих, не измишља свеце, него их просто проглашава пошто народ зна да су та лица Божји угодници и као такви бивају уврштени у лик светитеља, свесна је да су они својим животом и радом угодили Богу, да заслужују и поштовање и љубав свенародну. Тако је било и на овом мајском Сабору наше Цркве.

За два дана, у четвртак 12. новембра 2015, биће спомен нашег Варнаве (Настића), исповедника православља, чије свете мошти почивају у манастиру Беочину.  Владика Варнава је рођен у Америци, у Гери (Индијана),  и као младић са дванаест-четрнаест година са оцем је  живео у Сарајеву до 1945. године; после рата је изабран за епископа. Безбожне власти су га затвориле, па је на интервенцију америчке амбасаде  јер је био амерички држављанин, пуштен из затвора и држан у кућном притвору. Један је од ретких владика, Макарије сремски, усудио се да га прими у манастиру Беочину и, нажалост, ту је уморен; Црква га је уврстила у диптих  исповедника.

До скора је било више свештеника који су са њим студирали и истицали да је то био човек не само бистра ума  и чисте душе,  него и изузетног интелекта, човек врло образован, талентован, обдарен,  а храбар до неслућених граница. Он никада  није могао прихватити диктатуру и неслободу оних који су у име хуманизма и доброте проповедали  своју  врсту слободе. Зато је завршио у манастиру у кућном притвору, а ту је и погребен.

Наша Црква има три  светитеља који су у Америци живели и делали. Ако у тај број унесемо и име Светог Владике Николаја који је много година живео у Америци и тамо се преставио, био сахрањен у манастиру у Либертивилу до преноса његових моштију у Србију, – можемо рећи да је Српска Црква дала Православљу у Америци четири светитеља . То је радосна вест и говори да је наша Црква не само жива и делатна, него и Црква која даје плодове светости и да се у њеним недрима у сваком времену рађају светитељи. То такође казује да су наше мајке  дивне хришћанке, да рађају свете људе.

Ми, православни Срби, иако често сами себе критикујемо и мислимо лоше о себи, не треба да се гордимо, али треба  да знамо да у броју хришћанских православних народа заузимамо изузетно место. Ово треба да нам буде подстрек, и да свака мајка учи сина да буде одан Богу, да се држи Јеванђеља, да се угледа на светитеље, и да сви ми, ако Бог да, будемо свети и благословени, освећени, спасени и призвани.

Да завршим још једном уз честитке добром оцу нашем ректору, професорима, ученицима. На многаја љета! Нека вас све Бог чува и нека Карловачка богословија држи високо ту заставу  и има углед који је кроз деценије, па и векове, уживала и била најчувенија и најбоља богословска школа. Живели и срећна слава!“