На посебно тежак дан када обележавамо страдање и прогон Срба током хрватске војне акцијеОлуја, на дан суза и тишине, на двадесет и прву годишњицу погрома, а наше туге, премијер Републике Србије г. Александар Вучић се обратио хиљадама пристиглих Срба са свих страна поздрављајући при том Његову Светост Патриајрха српског Иринеја и Епископа сремског Василија, припаднике Владе, Војске, представнике Срба у Хрватској.

Г. Александар Вучић је казивао прво о кривици, стиду и поносу, истичући да кривица не припада Крајишнциима Србима, „већ разним политикама, погрешним и лошим, које су дозволиле нешто што се у вашем случају може слободно назвати коначним решењем.
Били сте свој на своме. Протерани сте, избачени са своје земље, зато што је неко помислио да ће бити већи, јачи, бољи, и да ће га бити више ако вас нема. Ако нас нема. Вас и нас. Срба. И само зато што јесте и зато што јесмо Срби. Само зато је страдао и старац Вукашин Мандрапа из села Клепци пре 75 година. Био је крив јер су му лични мир и понос били пречи од живота, али и такав не би био зверски убијен да није био Србин, православне вере, трофазни, како су говорили, а то ни по цену живота није желео да промени.
Зато сте Срби!

О мржњи

“ Мрзели су вас, а у вама мржње нема. Терали су вас да се стидите, ти који срама немају, а ви се поносите. Зато што сте убијани, а живи сте. И зато што сте Срби.
Много је Вукашина убијено, много очију српских извађено у том рату, много ушију и носева српских одсечено, али српска жилавост и упорност им нису дозволили да заврше посао како су замислили. Зато је била потребна „Олуја“, да Срба више нема, да њихова огњишта остану пуста, да српске свадбе и крштења буду ружна прошлост, а све то да буде слављено као историјски успех великих демократа и победа над злочиначким агресором.
Агресором који је изгубио више очију него иједан бројчано мали европски народ, агресором који је желео само да буде свој на своме. Домаћин у својој кући. Зато су хрватски, како кажу, „ослободиоци“, „ослободили“ и Книн, и Грачац, и Кореницу, и Глину, и Бенковац и многа друга места од њихових јединих становника и довели људе који ту никада нису живели. И то је за њих победа….“

О Крајишницима

„Прогнани сте, каменовани, пљувани и убијани, зато што је, опет неко, помислио да може, на Балкану, да национална питања реши онако како су решавана у деветнаестом и у првој половини двадесетог века.
тањуг
Кажњени сте на најсуровији начин и без права на одбрану и правду, зато што је неко помислио да има права да одреди ко може, а ко не, да живи у његовој земљи, па чак и у случају када је та земља вековима била ваша, а не његова.
Њихов крст је кукасти
Страдали сте због сумануте, шовинистичке политике, која не препознаје туђе жртве и која се не стиди својих злочина. Зато и тај стид не припада вама.
Крв коју су они пролили ми нећемо на нашим рукама и дубоко је се стидимо. И све што тражимо, све због чега пишемо ноте, и дижемо свој глас, јесте само то. Наш захтев да се неко коначно постиди због ваше, наше, српске крви на својим рукама.
Због етничког чишћења које је спроведено 1995. године, због Јасеновца, покрштавања, клања од 1941. до 1945. године, и због чињенице да је за један просечан људски век број Срба у Хрватској смањен за десет пута…“

Све што тражимо, све због чега пишемо ноте јесте само наш захтев да се неко коначно постиди због ваше, наше, српске крви на својим рукама

„И Книн су доживели, и Госпић, и Глину, Топуско, Сисак, Марино Село, Жировац, Двор на Уни… И бежање комбијима, тракторима, аутобусима, дајцовима, заставама, фаповима, тамићима… у дугачким уклетим колонама које су онда стрељали, гранатирали, бомбардовали, каменовали, пљували и протерали.
тањуг
И доживели су да изгубе своје куће и имања, да им отимају ствари, од трактора до ручних сатова, да их газе, прете им клањем, бију тољагама, шутирају и избаце из Хрватске, највећи број њих, и заувек. И шта данас било ко може да хоће од њих. Шта да им тражи? Да кажу да се није десило? Да две стотине педесет хиљада људи није, управо на овај начин, протерано, исељено и избачено из Хрватске? Да нису гинули у тим колонама? Да, све заједно, то није био злочин? Да никада нису ни живели у Хрватској? Ни они, ни они пре њих, који су побијени, покрштени и исељени неких педесет година раније…“

И како уопште некоме може да падне на памет да ми можемо то да негирамо?

„Чињенице које смо доживели. Погром, етничко чишћење и нестанак са својих огњишта. Ово је наш 4. август. И ово су наши дани, који су дошли за њим. Наш бол, наша туга и наш стид, онај који други немају. Наше право и наша обавеза. И према људима који су тај дан доживели, према сопственој историји и, поготово, према будућности. Оној у којој славу, као Конфучије, не тражимо у томе да никада не паднемо, већ у способности да устанемо после сваког пада.“

О Бусијама

„И овде, баш овде у Бусијама, види се колико су изгубили они који су вас са вековних огњишта протерали. Јер ви, вредни Крајишници, изградили сте много дивних и лепих места овде у нашој Србији, овде у својој Србији. Јединој, лепој и најлепшој.

Добро дошли и остајте вековима у миру и весељу на својој српској земљи, а ми, ми ћемо дати све од себе да помогнемо Србима, оном малом броју преосталих у данашњој Хрватској, да заштите своја права, пре свега право на слободан живот и право да буду Срби, право које су тако љубоморно бранили и чували вековима.
И Србија је довољно велика да никога не мрзи, да не чини никакво зло, и да свакоме пружи руку. И све ћете наћи у њој, свако добро, али заборав никада нећете. Зато што је ово земља која је највећа, по свом памћењу. Требало би да пробају то да запамте, они који се ничега не стиде. И са њима хоћемо добре, најбоље односе, али као што ми од њих не тражимо да се одричу свог рода, тако ћемо знати и умети да сачувамо српско име и презиме, умећемо да гледамо у своју, али и нашу заједничку будућност праштајући, али никада немајући право да заборавимо…

А ви, Крајишници, који сте толико тога изгубили, вама могу да кажем само једно. Добили сте Србију. И она је добила вас. И поново сте код своје куће. И данас имате чиме да се поносите. Ваша кућа је све већа, и све боља. А саздана је и на вашој жртви. И на сећању на њу. Оном које ће трајати вечно и на коју ћемо подсећати сваког 4. августа. Својим сузама, тишином, али и поносом…

З. Зец