Тачно време подизања Горње цркве у Сремским Карловцима, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице (4. децембар), није познато, мада има озбиљних наговештаја да је постојала и у предтурско доба. Скорашња археолошка истраживања посведочила су да храм највероватније потиче из 16. века. Првобитни прозорски отвори и под, као и начин подизања првог зида сведоче прилично поуздано да је храм заиста грађен у време Светих Бранковића. Његов први индиректни помен датира из 1559. године. Да се 1561. овде налазио манастир, може се закључити по запису у једном минеју, који наводи игумана Јоакима и неименованог „смерног монаха“. Међутим, већина историчара сматра да је Горњи храм, убрзо по потписивању Карловачког мира, 1699, устројен као манастирска богомоља, а први пут је недвосмислено забележен тек 1707. године, када је овдашњи монах Макарије прибавио једну стару рукописну књигу. Храм је оштећен приликом повлачења Турака, 1716. и поново га је осветио митрополит Викентије (Поповић Хаџилавић), 12. октобра 1718. године. Звоник са криптом призидан је до 1731, док је здање од камена и ћерпича, са куполом и кровним покривачем од шиндре, детаљније описано 1733. године.

Храм је темељно оправљан после 1739, непосредно по Другој сеоби Срба, а радови на „Димитрија звонари“ спомињу се 1742. године. Најзад, плоча на западној страни торња сведочи да је Горњу цркву обновио патријарх Арсеније IV, 1746. године. Развијену иконостасну преграду осликао је Димитрије Бачевић, од 1760. до 1761. године. Више целивајућих икона израдио је Теодор Крачун, између 1770. и 1780, док је сликарске и позлатарске послове на унутрашњости храма извео Георгије Бакаловић, 1824. и 1825. године. Нажалост, од Бакаловићевих радова до данас су сачувани само делови жртвеника. Веће обнове извођене су после 1833. и од 1897. до 1903. године.

У овом храму чува се честица моштију Светог Нектарија Егинског, док су у порти сахрањени хиландарски архимандрит Герасим (1761), егзарх Никанор (Павловић) (1730), родитељи епископа темишварског Петра и бачког Јована (Јовановића), који су заједно подигли декоративно обрађену мермерну плочу 1793. Овде почивају и карловачки житељ Бошко Михајловић, више протопрезвитера, старешина храма, јеромонаха и монаха, а у крипти патријарси српски Георгије (Бранковић) (1907) и Лукијан (Богдановић) (1913). Световаведењска црква поседује богослужбене књиге из 18, 19. и 20. века, а посебно су занимљиви служебници штампани у време кнеза Милоша Обреновића. Део њеног инвентара, укључујући и златоткане одежде, које је приложила кнегиња Љубица Обреновић, у петој деценији 19. века, похрањен је у Ризници Музеја Српске Православне Цркве у Сремским Карловцима. У храму се чувају и две престоне иконе, донесене из Русије, које датирају од пре 1733. године.

Свеукупна обнова ове светиње траје од 2012, док је њен свод реконструисан између 1995. и 2000. године, за време управе протојереја-ставрофора Јована Петковића. Санирана су оштећења изазвана влагом, уведено је подно грејање, патос је покривен новим плочицама и планирају се радови на изградњи капеле и палионице свећа, као и преуређење доњег дела порте у прикладан парк. У току је рестаурација иконостасне преграде. При храму Ваведења Пресвете Богородице није изграђен Светосавски дом, док је парохијски у веома лошем стању. Заветни дани ове парохије су Света Петка Трнова, Пренос моштију Светог оца Николаја и Преображење Господње. Председник десеточланог Управног одбора Српске православне црквене општине у Сремским Карловцима је Стеван Јовановић. Веронауку у Карловачкој гимназији предаје ђакон Петар Николић, а у основној школи „23. октобар“ Драгана Кончаревић. При храму постоји дечји хор „Слаткопојци“ и дечја позоришна трупа „Свети Порфирије Глумац“.

Парох карловачке Горње цркве, јереј Јован Милановић, рођен је 6. маја 1983. године, у Руми. Основну школу завршио је у Шашинцима, Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима, а Православни богословски факултет у Београду. Магистрирао је на Католичком институту и Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, где је и докторанд, на тему: „Појам енергије у делима три богослова 14. века: Светог Григорија Паламе, Григорија Акиндина и Светог Николе Кавасиле“.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ сремски Господин Василије, на празник Ваведења Пресвете Богородице 2008, у Горњој цркви у Сремским Карловцима. Служио је као епархијски ђакон, при катедралном храму Светог Саве у Паризу, од 2008. до 2011. године. Од Епископа сремског Господина Василија примио је и презвитерски чин, у манастиру Велика Ремета, 7. јула 2011. године. Постављен је за пароха храма Ваведења Пресвете Богородице и професора Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, 2011. године. Предаје Историју хришћанске Цркве, Патрологију и Грчки језик. Аутор је више научних радова који се баве позном историјом Византије и патрологијом. Говори енглески, француски, руски и грчки језик. Ожењен је Данијелом, рођеном Васић, са којом има кћер Василију и сина Григорија.

 

Претходни пароси Горње цркве били су: Марко Димитријевић (1720–1755), Трифун Поповић (упокојио се 1755), Петар Табаковић (1755–1758), Петар Милисављевић (1758–1760), Јован Поповић (1760–1784), Илија Трифуновић (упокојио се 1784), Јован Живковић (1784–1788), Јован Илијић (1788–1793), Јеврем Павловић (1788–1793), Стефан Урошевић (1788–1793), Јефтимије Стојићевић (1793–1803), Јефтимије Ивановић (1803–1811), Јован Максимовић (1803–1811), Максим Максимовић (1811–1812), Теофан Јовановић (1812–1813), Јован Арсенијевић (1813–1817), Аксентије Поповић (1817–1819), Симеон Јовановић (1819–1822), Јован Теодоровић (капелан између 1819. и 1822), Павле Малетић (1822–1884), Василије Константиновић (1884–1911), Димитрије Копчић (1911), Никола Алагић (1911), Душан Милановић (1911), Стеван С. Аврамовић (1920–1960), Душан Величковић (1960–1963), Тодор Илић (1963–1980), Мирко Остојић (1980–1982), Зоран Танасковић (1982–1987) и Јован Д. Петковић (1987–2011).

Манастир Ваведење Пресвете Богородице у Сремским Kарловцима.

Настојатељ: протосинђел др Kлеопа (Стефановић), тел: 064/1346-288.