Епархија сремска – српска православна црква
Епархија сремска 1 Епархија сремска 2 Епархија сремска 3 Епархија сремска 4 Епархија сремска 5 Епархија сремска 6 Епархија сремска 7 Епархија сремска 8 Епархија сремска 9 Епархија сремска 10 Епархија сремска 11

Рођена браћа Кирил (народ. Ћирило) и Методије потицаше из благочастиве породице, која живљаше у грчкоме Солуну (у Маћедонији). Беху деца једнога војводе, који имађаше словенске корене. Свети Методије беше најстарији из седморо браће, а свети Константин (у схими Кирил) најмлађи.

Свети Методије изпрва служаше, као и отац му, у војсци ромејској (грчкој). Цар, дознавши за њега, да је храбар ратник, постави га за војводу у једну словенску кнежевину. То се догоди по нарочитом Божјем промислу, да би Методије могао боље изучити словенски језик (у оно време сви словени, и срби и бугари и руси, пољаци, чеси итд. сви су говорили један језик, са минималним разликама, али у главном, могли су се разумети међу собом). Послуживши као војвода око десет година и разумевши сујету привременога живота, Методије реши да се потпуно посвети небескоме. Оставивши војводство и све утехе света, Методије отиде на планину Олимп и замонаши се.

А брат му, свети Константин од младости своје показа блиставе успехе како у светским, тако и у духовним наукама. Међу његовим учитељима беше и Фотије, будући патријарх Константинопољски. Савлада Константин све ондашње науке и многе језике, а посебно је изучавао радове светитеља Григорија Богослова, због чега га и прозваше Философ тј Мудри. По завршетку учења свети Константин би рукоположен, и у чину свештеном служаше чуварем патријаршијске библиотеке при храму свете Софије. Равнодушан према слави престоног града, пресели се у један удаљени манастир. Од туда га скоро насилно вратише и поставише за учитеља мудрости на великој Константинопољској школи (а то беше прва школа универзитетског типа у свету). Толико беше мудар, премда још сасвим млади Константин, те му Бог даде да одржи победу у дискусији са јеретиком-иконоборцем Анинијем.

Затим се Кирил придружи брату Методију и неколико година живљаше и делише подвиге на Олимпу, ту се дубље стадоше упознавати са словенским језиком. Јербо у обитељи беше много монаха-словена из пограничних земаља. Ускоро василевс (цар на грчком) позва обојицу светитеља и посла их у Хазарски Каганат ради јеванђелске проповеди. Уз пут, задржаше се свети Методије и Кирил у Корсуну, да би се боље припремили за проповед.

У Корсуну им би јављено, да се мошти свештеномученика Климента-папе Римског, налазе у мору. Сазнавши то, они их чудесно извадише из мора и понесоше са собом.

Баш у Корсуну, свети Константин нађе Јеванђеље и Псалтир, све написано «руским буквама» (буква у савременом језику слово) и још нађе човека русића (руса) који му поможе у учењу словенскога језика.  После ових догађаја, браћа отидоше хазарима, где одржаше победу у богословским расправама са јудејима и муслиманима, проповедајући Јеванђељско учење.

Ускоро дођоше грчкоме цару, посланици од моравскога (чешкога) кнеза Растислава, којему много досађиваше немачки епископи, са молбом да се у Моравију, а то су сад Чешка и Словачка, пошаљу учитељи који би могли проповедати Јеванђеље на словенскоме језику. Сазнавши ово, цар одмах позва светога Константина и рече му: «Теби ваља ићи тамо, јербо си ти најбољи човек за ову ствар».  Свети Константин узе на себе оружје поста и молитве и приступи новом труду. Уз помоћ својега брата Методија и ученика Горазда, Климента, Саве, Наума и Ангеларија, он састави словенску азбуку и преведе на словенски језик: Свето Јеванђеље, Псалтир и изабране службе. Неки летописци извештавају да су прве речи преведене на словенски биле речи Јеванђелиста апостола Јована: «У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч». Сбило се ово 863. године од рођења Христовог.

 После завршетка превода, света браћа пређоше у Моравску, где бише примљени уз велике почасти и одмах приступише својој служби у Христу – учаше Богослужењу на словенском језику. Ово изазва завист и злобу немачких епископа, који насилно наметаше у црквама чешким латински језик, и ови епископи немачки поднесоше велике жалбе у Риму пред папом и велике лажи и клевете на свету браћу Кирила и Методија. Године 867. папа Николај А (први, у словенским бројевима велико слово А означавало је број један) позва себи у Рим ову свету браћу ради разрешења овога питања. Узевши мошти светога Климента-папе Римскога, свети Константин и Методије пођоше у Рим. За време њина путешествија упокоји се у Господу папа Николај А. Нови папа беше Адријан В. Док браћа још беху далеко од града, прочуло се по граду да са собом носе светога Климента. Чу ово и папа Адријан В, те им изиђе у свечано сретање док су још били далеко од града. Радост његова беше толика ради моштију светога Климента, да овај заборави за све тужбе, жалбе и лажи и клевете, тако да не само да не би суда светој браћи, већ и сам папа беше благословио и утврдио Богослужење на словенскоме језику, а књиге које браћа преведоше нареди да се положе у Римске цркве и да се одслужи Литургија на словенском језику.

Док још беху у Риму, јави се чудесно светому Константину Господ и објави му скори крај овога привременога живота. Сазнавши да ће се ускоро упокојити, Константин прими схиму са именом Кирил. Педесет дана после пострига, 14. Фебруара 869. Године, престави се равноапостолни Кирил у 42. години живота. Пред смрћу он рече брату: «Нас два као два вола у јарму, дружно орасмо једну бразду, ја изнемогох, али ти и не мисли да оставиш труде учитељства и вратиш се на Олимп». Папа нареди да се свете мошти Кирилове положе у цркву светога Климента, где се почеше догађати чудеса.

После кончине светога Кирила, папа испуњавајући молбу кнеза Коцела, посла светога Методија у Панонију, рукоположивши га за архиепископа Моравско-Панонског, на древни престо светога апостола Антродина. На овоме месту Методије имаше много проблема од разноразних мисионара самозванаца и лажних учитеља, ипак он непрекидно проповедаше Јеванђеље међу словенима. Крстио је свети Методије чешкога кнеза Боривоја и његову супругу свету Људмилу, а такође и једнога од пољских кнежева.

У последње године свога привременога живота, светитељ Методије уз помоћ два ученика-свештеника преведе на словенски језик цео Стари Завет, осим књига Макавејских, а такође и Номоканон (Правила светих отаца) и светоотачке књиге (Патерик).

Светитељ је предрекао дан својега представљења, и завршио свој земни живот 6. априла 885. године у узрасту од око 60 година. Опело му беше отпевано на три језика – словенском, грчком и латинском; и би погребен у саборној цркви Велеграда – главног града Моравске.

За све православне словене (русе, бугаре, пољаке, чехословаке и србе) празновање првоучитеља има посебан значај: «Ими бо начасја на сродњем нам јазиште словенстем Литургија Божественаја и все церковноје служеније совершатисја, и тјем неисчерпајемиј кладез води текуштија в жизањ вјечнују дадесја нам».

 

– текст преузет са странице Свето-Тројицке Сергијеве Лавре.

Превод и прилагођавање, Петар Жутић, Јарак.


Дизајн и израда сајта Dizajn i izrada sajta Neospindle IT Usluge i Rešenja
Контролна Табла