Древна фрушкогорска светиња из 14 века,која је доживела најстрашнија страдања за време усташке НДХ,опљачкана и разрушена до темеља, данас доживљава свој нови живот.
Срби са свих страна долазе на сабрање и саборовање у храм Светог Димитрија, да се помоле Богу и великомученику и исцелитељу Светом великомученику Димитрију.
У овој многострадалној светињи, од доласка Високопреподобног архимандтита Стефана за игумана почиње нови живот братства и сестринства на обнови манастира. Наравно, старац Данило Здравковић, као претходни игуман и духовни отац Стефана Вучковића у позним годинама није био у могућности много урадити у време „братства и јединства“ у комунистичкој Југославији.
Времена се мењају,па и у овој фрушкогорској светињи.
Свештенство и монаштво радо долази у овај центар србске духовности на Литургије или духовне беседе.Тако је било и данас. Светом Литургијом је началствовао Архимандрит Василије, игуман манастира Клисина уз саслужење протојереја -ставрофора Маринка Радмилова, пензионисаног пароха из Нирнберга, протојереја ставрофора Миленка Савића, пензионисаног пароха башаидског, протојереја Јефта Павловића, пароха батајничког; јереја Николе Деспота, пароха старопазовачког и Душана Вишекруне, пароха из Руме, и ђакона Јанка Кртолице из Инђије.
За певницом су данас били одлични појци, ученици петог разреда карловачке Богословије Свети Арсеније Сремац.Као и много година до сад кумовала је сестра Драгица Ћорковић са својом породицом. После Свете Литургије, Свете тајне причешћа и сечења славских колача обављен је трокраки опход око храма Светог Димитрија и подељена нафора.
Архимандрит Стефан са својим братством и сестринством је позвао све за трпезу љубави коју је приредила кума Драгица са својом породицом. Свесрбско сабрање у манастиру Велика Ремета изазива код људи осећај припадности многострадалном србском народу, који коначно буди своја осећања и сећања без мржње према онима који су му кроз историју наносили зло. Манастир Велика Ремета је место где су се та страдања десила у не тако давној прошлости и о томе се не сме ћутати.
Текст,фотографије Крсто Калинић
