Епархија сремска – српска православна црква
Епархија сремска 1 Епархија сремска 2 Епархија сремска 3 Епархија сремска 4 Епархија сремска 5 Епархија сремска 6 Епархија сремска 7 Епархија сремска 8 Епархија сремска 9 Епархија сремска 10 Епархија сремска 11

unnamed_86

Предавање одржано на дан Светог апостола и јеванђелисте Луке у Сремским Карловцима  на V симпосиону Просвећеност и одрастање: Здравље је однос Бога и човека.

Када је на прошлом, IV по реду, симпосиону Просвећеност и одрастање Патријарх српски Иринеј благословио рад скупа, Његова Светост је у свом поздравном говору, између осталог, рекао: «Мада нас латинска пословица учи mens sana in corpore sano, мислим да је правилније говорити да је у здравом духу здраво тело». Они који су у том тренутку пратили реаговање професора Јеротића, иначе модератора дéла овог симпосиона, могли су да на професором лицу примете израз слагања пропраћен препознативим благим осмехом. После Патријарховог говора професор се у свом коментару осврнуо на речи предстојатеља наше Цркве потврдивши своју сагласност и усменим путем. Овај заједнички став Његове Светости патријарха Иринеја и уваженог академика – личности које су par excellence представници Цркве и медицине –  указује не само на заједничке закључке до којих су  дошли у своме богатом животном и интелектуалном искуству бавећи се својим одговорним и  светим позивима (јер теологија и медицина су, рекао бих, пре свега позиви који подразумевају професионалност, али је собом превазилазе и надилазе), него и на важност и најприроднију потребу оваквих скупова представникâ медицине и теологије. Скупови ове врсте потврђују исправност речи једног од најугледнијих савремених богослова Митрополита пергамског Јована Зизјуласа, који каже да се у наше дане «уске преграде између различитих наука руше, и да ниједан од нас не може рећи другоме, казано павловским речником, ‘ниси ми потребан’» (I Кор. 12,21).

Намера организатора да пети по реду симпосион Просвећеност и одрастање буде одржан данас на дан када Света Црква литургијски прославља Светог Луку и Светог Петра Цетињског, несумњиво је била вођена Премудрим Божјим промислом. Свети Лука, који је, заправо, небески покровитељ данашњег сабрања, био је Свети апостол и јеванђелист Христов, али не само то. Писање Дела апостолских, поред Светога Јеванђеља, учиниће га првим црквеним историчаром. Црквено предање сведочи да је Свети Лука насликао прву икону Пресвете Богородице, а оно што је за нас данас овде сабране од посебног значаја јесте чињеница да је Свети Лука први по имену познати лекар хришћанске историје.  На крају посланице Светог апостола Павла Колошанима читамо где апостол преносећи од разних личности поздраве Светој и верној браћи у Христу Исусу у Колоси каже: «Поздравља вас Лука, лекар љубљени» (Кол. 4,14). Поменута посланица сведочи да је Црква Христова већ од самога почетка свога историјског постојања у своме крилу имала хришћане који су поседовали медицинско образовање, захваљујући којем су уживали својеврсно поштовање. Дарови које је Свети Лука добио од Господа били су у њему на најлепши начин хармонизовани. Ово смо могли да чујемо синоћ на вечерњој служби где, поред осталих богонадахнутих речи упућених Светом Луки, Црква скрушено поје: «Како да те назовемо, славни: Сигурном ризницом небеских дарова, поузданим лекаром душâ и телâ, Павловим сарадником и сапутником, оним који дела апостолска излаже? Многа ти имена, Луко, врлина додели. Моли да се спасу душе наше!»

Мада Црква у овоме свету првенствено постоји ради човековог вечног спасења, старање о људском здрављу – душевном и телесном –  као што смо видели – од памтивека је представљало њену бригу. Свети Лука је био само први у низу светих хришћанских лекара који су свим срцем заволели Христа и преко којих је као преко својих сарадника Бог даривао исцељења људима. Намерно кажем да су Свети лекари Божји синергити – сарадници, јер су, по речи Светог апостола Павла, сви они који живе аутентичним хришћанским животом сарадници Божји (I Кор. 3, 9). То значи да смо сви, уколико смо хришћани, дужни да своје спасење остварујемо кроз служење Богу и ближњем вршећи савесно службу у којој смо призвани.

Поред Светог апостола и јеванђелиста Луке, историја хришћанског подвижништва пружа нам светле примере светих Врачева, бесребреника, оних који су благодатном силом Божјом штедро делили дар исцељења. Као Свете лекаре Православна Црква слави: Светог Козму и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Ермолаја, Сампсона и Диомида, Светог Василија Великог, Мокија и Аникиту, Талалеја и Трифона, Свету Екатарину Синајску, Преподобног Алипија и Агапита Печерског, као и многе друге чија је света житија, чак и у најкраћим цртама, немогуће представити у оквиру једног оваквог излагања.

Ограниченост излагања ми не допушта ни да се детаљније осврнем на институцију тзв. јатрофилософа, односно лекара философа који су се нарочито истицали међу православним лекарима Грцима 16, 17. и 18. века и од којих су неки били и у свештеничком чину. Занимљив је, при том, податак да су непосредно пре и одмах после ослобођења Грчке од Отоманске империје, двојица водећих лекара у Грчкој били свештеници: Партеније Петракис и Дионисије Пирос. Овај други је постао и први председник Медицинског друштва у новослобођеној Грчкој.

Светитељ XX века на чије ћу се житије детаљније осврнути јесте Свети Лука Војнојасењецки – епископ, хирург и универзитетски професор, који је на своме животном путу одбијао да иде на било какве компромисе са савешћу, и који је свој животни став исказао одлучним речима: „Ја у себи не могу да се делим“. Светитељ Лука је рођен као Валентин Феликсович Војно Јасењецки 1877. године у граду Керчи. Гимназију је завршио у Кијеву, где му је три године старији школски друг био знаменити руски религиозни философ Николај Берђајев. Медицину и специјализацију из хирургије и офталмологије завршава на чувеном Медицинском факултету и Универзитетској болници Кијевског универзитета „Свети Владимир“. Желећи да своје медицинско умеће стави у службу ближњем, добровољно одлази у провинцију, селећи се често из села у село и из града у град средње Русије. Револуција га затиче као главног хирурга градске болнице у Ташкенту и професора Средњеазијског државног универзитета. Супруга доктора Валентина Феликсовича Војно Јасењецког, Ана Васиљевна Ланскаја, умире 1919. године оставивши га са четворо деце. По сведочењу његових пријатеља лекара, др Војно Јасењецки је по смрти супруге желео, у једном тренутку, да остави медицину. Старци су га саветовали и рекли: „Монаштво ћеш примити, и то касније, али твоје је послушање да служиш као лекар и то не у манастиру, него у свету“. Валентин Војно Јасењецки је рукоположен у свештенички чин 1921. године руком епископа Инокентија ташкентског, а 1923. чувени епископ Андреј Ухћомски монаши га, да би 18. маја исте године био посвећен за епископа у граду Пенџикенту, у Туркестану.

Тешко је данас замислити шок свих оних који су др Војно Јасењецког видели како одмах по рукоположењу у свештенички чин, четири године после Октобарске револуције, у мантији и са напрсним крстом, као и годинама до тада, улази мирно и суверено у ташкентску болницу, а потом и на Медицински факултет Ташкентског универзитета, као да је то била свакодневна појава. Још је теже замислити сцену како у совјетској Русији оперише у операционој сали под иконом Матере Божје. До дана када се појавио у мантији испод операционог мантила, икона на зиду многима и није толико бола очи, али од тада итекако. Скидање иконе са зида постаће и разлог његовог живог протеста и недоласка у болницу. Тек када је лично замољен од стране једног партијског руководиоца да се смилује, дође и оперише његову на смрт болесну супругу, отац Валентин је рекао да хоће, али да пре њега у болницу мора ући Мајка Божија. Тако је и било, па и остало за неко време. Када је и као епископ, и то отворено на страни Патријарха Тихона, а против тзв. Обновљенаца који су тада имали у својим рукама већину цркава у Ташкенту и околини, наставио и даље да благосиља све своје пацијенте и да се над сваким пацијентом пре операције моли, па уз то и да место на телу где ће бити први хируршки рез обележи јодом у знаку крста, и када је као најомиљенији професор хиругије и даље у мантији држао предавања и вежбе, бољшевичке власти су га 1924. протерале у изгнанство у Источни Сибир. У свим местима у којима се у изгнанству нашао Владика Лука је лечио, тешио, служио, проповедао, не дозволивши да било каква промена околности утиче на његово штедро давање и медицинских и духовничких дарова ближњима. У селима сибирске забити вршио је најкомпликованије хируршке захвате. Из прогонства је враћен 1926. године, али је тада лишен и медицинске и црквене катедре. Поново бива протеран у изгнанство 1930. године, овога пута у Архангелск, где му је било дозвољено да се бави лекарском праксом. Већ крајем прве године Другог светског рата др Војно Јасењецки бива постављен, мада још не и на слободи, за војног хирурга у Краснојарску. Захваљујући својим хируршким захватима којима је спасао животе небројеним војницима и официрима, Владика Лука је у мору животних недаћа доживео и радост када су власти 1943. дозволиле да се у предграђу Краснојарска отвори десет година пре тога на силу затворена црква Светог Николе.

Крај земаљског живота године 1961. др Војно Јасењецки је дочекао као слепи Архиепископ кримски и симферопољски.

Медицинску теорију и праксу Архиепископ Лука Војно Јасењецки је обогатио, поред 55 радова из више области медицине, и својом капиталном књигом Гнојна хирургија, делом које је чак у смутним временима доживело три издања: 1934, 1946. и 1956. године. Неколико деценија пре открића антибиотика др Војно Јасењецки је доказао и показао како је хируршким путем могуће зауставити гнојне процесе. Први је у Царској Русији почео да примењује локалну анестезију, и то одмах по објављивању чувене књиге аустријског хирурга Хенриха Брауна 1908. У месту Љубаж, где је тада био на служби као лекар, обавио је 538 операција под локалном анестезијом, жарко желећи да усаврши ту технику и докаже да су чак и сложени хируршки захвати под локалном анестезијом бољи и здравији за цео човечји организам од тоталне анестезије. Током многих година изгнанства помно је изучавао народну медицину, нарочито „печене“ облоге од земље помешане са лековитим биљем, што је касније у пракси примењивао. Савршено је у пракси разрадио тзв. топографску анатомију чувеног доктора Пирогова из 19. века.

Био је сјајан дијагностичар, непревазиђен у историји бележења болести. И до данас је сачувано на стотине и стотине хируршки прецизно изражених, а литерарно-психолошки ненадмашно уобличених болесничких историја писаних његовом руком. Свака историја болести коју је бележио била је и својеврсна историја тога болесника, његове породице, краја у коме је живео. Уз све своје хируршко умеће, Епископ Лука је био и врхунски психотерапеут имајући стрпљења и љубави да свакоме све до танчина објасни, да свакога припреми и пред операцију умири. И како је кренуо од првих дана као провинцијски лекар па до ненадмашне репутације хирурга и професора, све време је деловао као бесребреник. Много тога је ишло и на уштрб његове сопствене породице, којој је увек хтео да пружи пример о томе да је у животу најважније служење смислу и љубави. Искушења Владике Луке била су посебно тешка када су у питању његова деца. До краја их је, како је и када то могао, материјално помагао, увек их очински нежно волео, без престанка свакоме од њих четворо (три сина и ћерка) топла родитељска писма писао, па чак и онда када га се, под невероватним притиском антирелигиозне пропаганде и терора, најстарији син Михаило 1935. године јавно одрекао.

Као свештенопастир и доцније као Епископ, Владика Лука је увек када је могао, а то значи ако је у граду или селу где је службовао било отворене, или, боље рећи, бољшевичком руком још незатворене цркве, служио Свету Литургију. Често је и сам, на своју руку, отварао на силу затворене храмове и сам богослужио у њима. Када је једном приликом то учинио у Јенисејску, и када су се још током Литургије пред црквом и у цркви окупили локални моћници и дрско прекинули Литургију уз повике: „Ко ти је, попе, дозволио да отвориш цркву и уђеш у њу?“, Владика је, у трену, својим крупним гласом одговорио: «А ко је вама дозволио да затворите оно што није ваше? Свака је црква моја црква, јер је Христос мој и ја сам Његов».

Богословску литературу Владика Лука је обогатио многим својим делима, међу којима је најзначајније: Дух, душа и тело. Записано је 1.250 његових проповеди, од којих је 750 расуто по небројеним руским самиздатским публикацијама, које су угледале штампачку пресу на Западу.

Христом надахнут, Христом оснажен и Христом осмишљен, Владика и хирург Лука Војно Јасењецки је све своје умне, духовне и физичке моћи ставио у службу најмањима међу својом браћом – руским мужицима о којима нико никад марио није. Они су му и у селима и у градовима, у којима их је лечио, били најпречи пацијенти. Због њих је и зимовао и гладовао и тамновао, јер је своје две велике љубави – живот са Христом и медицинско знање и умеће хтео њима несебично да даје. Свети Лука лечи и данас. Небројени су примери чудесних исцељења на његовом гробу. Он који је толико резао, није никада трпео било какве поделе или двојства у души. Зато је и помном истраживачу његовог животног пута – писцу Марку Поповском, као слепи, али духом далековиди старац рекао: „Ако и кренете да пишете о моме животу, немојте ни покушавати да у мени раздвојите епископа и хирурга. Слика, раздељена надвоје, неизбежно ће се показати лажном.“

То што сам покушао да Вашој пажњи и љубави детаљније изложим житије Светог Луке Симферопољског, није нимало случајно. У смислу поштовања овог дивног Светитеља, управо њему је посвећен први  параклис у српском здравству на Војномедицинској академији у Београду.

Све што сам рекао имало је за циљ оправдање смисла наслова и његову аргументацију, јер Свети хришћански лекари од Светог апостола Луке па све до Светог Луке Симферопољског заправо су светли примери и показатељи да сваки лекар може да узрасте до великих духовних висина и постане јатрофилософ. Верујем да таквих лекара има и у нашем времену, јер Бог ни у једном нараштају себе не оставља непосведоченим, а сваки онај који искрено служи Богу и ближњем зацело је на путу јатрофилософа.

Рад завршавам примером из искуства болести новопросијавшег Оца Цркве – Светог Старца Јустина Ћелијског који, чврсто верујем, сведочи какав треба да буде однос аутентичног хришћанина према медицини и лекарској помоћи. По сведочанству савременикâ, од којих су неки били и његова духовна чеда, Свети Ава Јустин је узимајући лекове говорио: «Господе, благослови оне који су ово начинили и узврати им по својој великој милости».

Мр Бојан Грујичић, докторант Богословског факултета у Београду

Извор СПЦ


Дизајн и израда сајта Dizajn i izrada sajta Neospindle IT Usluge i Rešenja
Контролна Табла