Патријарх Лукијан Богдановић

аутор: протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић проф и ректор Карловачке богословије у пензији

издавач: Србска православна епархија сремска, 2013

Са благословом Епископа сремског Василија, светлост дана је угледала по свему значајна књига која би могла бити права књига у сваком српском дому и породици, права књига за све свештенослужитеље наше свете Цркве који брину о народној души српској.

Ово је истовремено књига која треба да буде при руци свакога ко је у позицији да одлучује о политичкој судбини српског народа, јер времена  и околности у којима данас живе Срби не разликују се  много од времена у којем је живео Патријарх Лукијан.

Разлика је само у људима онога и овога доба, разлика је у мањкавости снаге и духовног укрепљења које Србима данас, сатрвеним невиђеним тешкоћама, недостаје.

Захваљујући дугогодишњем истраживању протојереја-ставрофора Душана Н. Петровића после дугих година ћутања, можда и заборава, поводом 100 година од упокојења Патријарха Лукијана, открива нам се драматична прича о једној изузетно храброј личности наше свеукупне историје, непобедивом слуги Господњем и слуги свете Цркве и рода српскога.

Патријарх Лукијан је на Карловачком трону провео само пет година , али је за Српску Православну Цркву и српски народ учинио толико, да је како наводи аутор и изворима то илуструје, по мишљењу Аустро-угарских власти „морао нестати са земље“.

У оквиру обележавања великих годишњица лета Господњег 2013.  Епархија сремска је обележила Три века карловачке митрополије и сто година од трагичне смрти Патријарха Лукијана.

Протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић је завршавајући своју триологију о Карловачким патријарсима  (о патријарсима  Герману Анђелићу и Георгију Бранковићу)  с краја 19. и почетка 20. века, унео светло у до сада тамни и неистражени део наше црквене историје уочи Првог светског рата.

Великим трудом, аутор је успео да скине вео заборава са личности и дела Патријарха Лукијана, јер није било ослонца за истраживања, сем појединих докумената, наслова и чланака, а историјска методологија није примењена, посебно после Другог светског рата.

“ Патријарх Лукијан ( у свету Лазар Богдановић) рођен је 10. маја 1867. године у Баји од оца Александра , трговца и мајке Милице рођене Летић….“ овим речима почиње књига, чини се животопис обичан, како почињу сви животописи наших свештенослужитеља.
А затим следи  животопис потоњег Патријарха српског од часа када је  замонашен у 24. години у манастиру Беочин. 16. јула 1893, до сваке успутне степенице на путу до патријарашког трона.

Књига обилује историјским чињеницама и материјалним доказима те је за свако ауторско казивање о патријарху Лукијану приложено и писано сведочанство, документа, писма, чланци, говори, фотографије.

Издвајамо речи из приступне беседе Патријарха српског Лукијана:

“ На пучини овој бесни, на велику  жалост и грудну штету нашу, већ годинама непрекидна силна бура, узвитлана неповољним приликама, али признајемо искрено и нашим ниским страстима, злобом, завишћу, мржњом, те отуда и неслогом. У нас је настао, оно што рече митроносни песник, свет у којем ратује човек са човеком. 

По том узбурканом мору плови брод наше свете Цркве, који је остао смрћу блаженога Патријарха Георгија, без свога крманоша. И ви позвасте мене, међу браћом млађега и мање искуснога, да ја узмем крму на броду Цркве наше у руке своје, да га ја уведем у оно тихо пристаниште, у којем нема ни буре ни борбе, него има реда и рада, од којега зависи живот и напредак свуда и свакад.

Ја примам, ево, крму брода наше свете Цркве у своје слабе руке и уздижем очи своје горе и молим се своме заштитнику, светоме оцу Николају, да он са својим светим молитвама од Бога помогне, да се угрожени брод наше Цркве, спасе од силне буре и грдне напасти.Али, ако не чујете Ви, чујем ја, где ми се јавља мој светитељ са својом мудром поруком: размахните и Ви, браћо, својим рукама, помозите сами, себи, па ће Вам онда и Бог помоћи!

Помозите, дакле, прво Ви, у Христу браћо, преосвештена господо Епископи, помозите и Ви сви свештенослужитељи олтара Божијег, па онда и ви сви верни синови свете православне Цркве ; који верујете у оно, чему нас она учи и који сте се вером том досада спасавали, да спасемо Цркву саму од беде и пропасти!…“ (из прве приступне беседе Патријарха српског Лукијана , 8. октобар 1908. Сремски Карловци)

Протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић је обимним истраживачким радом осветлио време и прилике од 1908-1913, када је Патријарх Лукијан изгубио под неразјашњеним околностима живот; све прилике указују да је Патријарху Лукијану насилно узет живот.

Након ишчитавања овог дела, срце сваког читаоца поново може да обузме неизмерива туга због судбине нашег српског народа и представника Цркве који су кроз историју жртвовали свој живот да не издају Господа и свој род, али исто тако пролази и мисао нама данас, нашем чињењу да учинимо добро себи и ближњима, да будемо на добро и на корист Цркви и народу српском.

У наше време, књига о Патријарху Лукијану Богдановићу, протојереја-ставрофора Душана Н. петровића, отвара бројна питања: лична, црквена, друштвена, политичка, историјска, етичка… безброј је отворених поља на која треба да одговоримо само ако смо искрени пред Господом и у себи.  

 Зорица Зец