Са вером и надом у свеопште Васкрсење, 29. маја 2017. године, на вечни починак испраћен је блаженопочивши владика Богом спасајеме Епархије осечко-пољске и барањске Лукијан.

Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Епископ сремски Господин Василије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја наше Свете Цркве: бачког Иринеја – администратора упражњене Епархије осјечкопољске и барањске, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, крушевачког Давида и бихаћко-петровачког Сергија.

У литургијској беседи Епископ сремски Василије између осталог је казао:

„Растанак са Тобом је свакако у временској дистанци и питање времена, када ћемо сви у сусрет поћи васкрсломе Христу. Твој светли лик и улога Епископа остаће у нововаспостављеној Епархији осечко-пољској и барањској, у међувремену, не баш сретном и лаком, ратним вихором и несрећом која је задесила наше народне западног Срема и источне Славоније и читавог несрећног Балкана. Ти си нам дао немерљив допринос у очувању светог нам Православља, своје духовне деце, свештенства и монаштва.

Трудољубивим духом Твојим умео си да се уздигнеш изнад свакодневнице и политиканства, да у јеванђељској љубави са сусседима и другим народима нађете заједнички језик.

Са много човекољубља и братољубља наш покојни владика је сретао нове изазове времена увек имајући у виду улогу и значај своје службе, својих манастира, као и своје Епархије, коју је љубоморно чувао, ево до дана данашњега.

Особито ће бити драгоцено пред Богом, оно добро, што је учинио стојећи за живота на раскршћу овог нашег бурног времена, изукрштаног многим супротностима, сукобима и неслогама.

На овом раскршћу, он је стајао мирно и мудро, указујући на путеве Божје истине и правде.

Ако би мерили његово житије по вредности, по дубини његове вере, по топлини љубави према Богу и људима, по плодовима његових успеха и стваралаштва, онда бисмо могли рећи: живот драгог нам владике Лукијана био је испуњен разноврсношћу и богатством. Непрестана активност и необична радна способност су биле изузетно важни извори владичиног стваралаштва и уколико време буде све више одмицало, његова дела оцењиваће се одговорнијом оценом.

Људи никада нису успевали да се достојно одуже за живота на земљи својим најзаслужнијим посланицима и добротворима, али Бог никоме дужан не остаје: Ова спознаја, драги наш владико, за тебе и за нас су најважније и најзначајније ради једине праве утехе, нама као твојој сабраћи и твојој родбини по телу…“

У даљски Саборни храм Светог великомученика Димитрија на молитвени испраћај владици Лукијану, који је последњих 26 година био архијереј Богом чуване Епархије осјечкопољске и барањске, дошло је епископство, свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве, родбина, пријатељи и бројни поштоваоци.

Од блаженопочившег епископа Лукијана опростио се и Епископ бачки  и администратор Епархије осјечкопољске и барањске Господин др Иринеј, између осталог казавши:

“Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место покоја.  На самом почетку ове исходне службе испраћаја, са овога света, нашег преминулог саслужитеља, владике Лукијана, богонадахнути  црквни песник је са ових неколико речи углавном познајмљених из Светога писма, исказао сав  смисао живота свакога људског бића на земљи, а посебно пастира Цркве  Божје, пастира  словеснога Христовога стада.

Заиста, за све људе који су живели за Господ, који су свој живот овде на земљи увек сагледавали под призмом сусрета  са Господом, који почиње од дана нашег рођења, чак и пре тога, у утроби мајке, то траје кроз цео наш земаљски живот и наставља се кроз живот у заједници Светих на небу и у заједници светих анђела Божјих, а и у заједници  са читавом Божјом творевином да би на крају историје, тај наш вечни ход у сусрет Господу и трајни сусрет са Њим, био испуњен до краја и доживео  своју пуноћу у дан општега Суда, Васкрсења свих  упокојених и уласка у вечни живот у којем једино Господ по природи пребива; како и  каже Свето писмо: Ти си једини бесмртан, живиш у светлости неприступној.

Али, и ми смо намењени том вечном животу кроз заједницу љубави, кроз веру, кроз живот благодати Светих Тајни црквених и кроз наш скромни подвиг покајања и узрастања у меру раста висине Христове.

Наш блаженопочивши владика Лукијан је својим животом ишао управо овим путем и на овај начин остваривао и осмишљавао свој живот. Од најраније младости, посветивши свеколико своје биће и све своје снаге, духовне и телесне, служењу Богу, он је непоколебиво и неуморно, ево до последњег свога даха на земљи корачао тим путем спасења. Он је пострижник манастира Ковиља у Бачкој, недалеко Новог Сада. Пре тога је живео од детињства у Банату. Затим је био дугогодишњи старешина манастира Бођани. Круна његовог служења, избором за Епископа, јесте његово служење овде у епархији која многима изгледа као нова, новооснована, а у ствари је стара епархија, засведочена већ у 18. веку, али је касније била укинута, услед историјских разлога и обновљена 1991. године. То се касније показало као плодотворна одлука наше Цркве, нашег Светог Архијерејског Сабора, јер је владика овде успео да уради много, уз сарадњу са свештенством које се показало, у тешким приликама, примерним, ревносним, оданим и резултати су, хвала Господу, видљиви и данас, почевши од епископске резиденције коју ми старији памтимо као руину, готово рушевину, а сада је то један примеран, сређен двор…“

У име свештенства и монаштва, од Епископа Лукијана опростио се протојереј-ставрофор Ратомир Петровић, парох и архијерејски намесник осјечки.

“Сви који су били сведоци живота и рада Владике Лукијана знају добро колико је био неуморан радећи на њиви Господњој. Историја ће забележити сва здања која је подигао и обновио у току свога архијерејског службовања на овом црквеном подручју. Још је од далеко већег значаја оно што је урадио подижући живу цркву“,  рекао је прота Ратомир и додао: „За све што је учинио за живота љубећи Бога и људе, радећи неуморно, стварајући и бојећи се, радујући и тугујући, за све ово, примиће једну праву награду Оца нашег небеског… У нашим душама и успоменама, остаће духовни плодови његове личности, којом је задужио свакога од нас, и све које је срео за живота у овоме свету…“

После опела, тело блаженоупокојеног Епископа Лукијана, по његовој жељи, похрањено је у крипти Саборног храма у Даљу.

Литургији и молитвеном испраћају Владике Лукијана су присуствовали господа: директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије  др Милета Радојевић и саветник Мирољуб Радосављевић; Генерални конзул Републике Србије у Вуковару Милан  Шапић,  преузвишени надбискуп ђаковачко-осјечке надбискупије Ђуро Хранић, Шиме Јерчић, директор Уреда Владе Републике Хрватске за односе са верским заједницама, Милорад Пуповац, председник Српског народног већа, Драган Црногорац, председник Заједничког већа општина, као и многи други представници културног и јавног живота.

Заупокојеној Литургији и опелу присуствовали су и ректор достославне Карловачке богословице протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима Богословије; отац Пајсије, духовник манастира Врдник;  архијерејски намесници протојереји-ставрофори: шидски Радомир Мишић, земунски Слободан Радојчић, сремско-митровачки Саво Ракита; протојереј-ставрофор Игњат Товаровећ (духовник манастира Раковице), бројно свештенство Епархије сремске; високопреподобни  архимандрит Нифонт (Павловић) игуман манастира Иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици.

Владика Василије: Епископ Лукијан увек био на путу вере (Слово љубве)

Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане!

З.Зец