Православног верника, посебно оног српског, одликује поштовање према светима, кључни израз тог поштовања јесте жива вера у живога Бога. Са тим осећајем све оно што је истински српско стоји и постоји пред судом Божијим. Налазећи се у расцепу идентитета, када се у историјском тренутку уводе нове вредности наспрам оних традиционалних, тај и такав српски човек постаје омамљен и склон скретању са те тврде утабане стазе, коју називамо православљем. Свака раскрсница која нас води ка Царству Небеском има путоказ, оличен у речима и делима људи које је Господ осведочио као свете. Човек је најсавршеније Божије биће, али није увек захвалан Богу на својој савршености и зато деградира, човеку је потребан Човек на кога ће се угледати. Најдивнији пример Човека најсличнијег Христу јесте Стефан, изданак чудесне лозе Бранковића и потомак Хребељановића. Имамо част да се на њега угледамо и да сагледавајући његов живот проповедамо о бесмртности и нетрулежности човека.

Црква Светог Луке у Купинову је 1486. године била прво место где су у Србији чуване мошти Светог Стефана Слепог, данас се у њој чувају мошти његове супруге Свете мајке Ангелине. Ове године као и претходних година служена је Света Литургија у Цркви Светог апостола и јеванђелисте Луке, уз присуство бројних верника села Купинова и верника села Тулари, који су у свом месту подигли Цркву Свете мајке Ангелине. По благослову пречасног оца јереја Бојана Мијановића, Архијерејског намесника пећиначког и јереја Предрага Михајловића пароха купинског, Свету Литургију служили су протонамесник Зоран Лазаревић парох туларски и јереј Стефан Сремац парох прховачки и сремскомихаљевачки. У беседи отац Стефан истакао је духовни и историјски значај села Купинова и старог града Купиника, који су били и остали мерило вере сремаца и целога српског рода у нашој земљи. Управо Свети Стефан је тај град који на гори стоји, као што и вера православна коју је он сведочио заједно са својом породицом светли у историји овога света. Расветљавајући историјски образ кротости Светог Стефана Слепог видимо моћ вере у једном човеку који живог Бога следи неосврћући се на ништавило исламске вере која хара тадашњом Српском деспотовином. Обнављајући наше светиње у Епархији Сремској, Преосвећени Владика Василије је обнављао духовни живот срба управо на речима и делима свих светих из лозе Бранковића, јер је то оно најдрагоценије што има српски род. У тропару Светог Стефана Слепог ми њега називамо отаџбинољупцем, зато што је бранио сваки педаљ српског тла, што и када су га ослепели непријатељи да не види он је боље видео, када су га протерали он се поново вратио и заувек остао Свети деспот Србије. Црквена песма наглашава да нам процвета пролеће благодати када год у молитви заблагодаримо Господу што је подарио такав један изданак српског рода.

Председник црквене општине у Купинову Господин Илија Марјан после резања колача и освећења жита позвао је све верне на свечани ручак у ловачки дом, где је настављено благодарење свему ономе што су Бранковићи оставили Срему и ономе чега је све Господ удостојио овај народ. По завршеном ручку сви окупљени задивљено су посматрали и сведочили почетку постављања грађе, кровне конструкције Цркве Свете Тројице, која се благородно васпоставља у славу и част Бога живог и на спасење свих нас.

јереј Стефан Сремац