На Томину недељу 9. маја 2021. године, у Светосавској сали парохијског дома цркве Свете Петке у Сурчину представљена је књига „Од сумрака до Васкрса Ловћена“ у издању Православне Фондације. О овом догађају који је после литургијског сабрања испунио Светосавску салу доносимо речи председника Управног одбора Православне Фондације, Ранка Гојковића, које пишу у овој монографији коју би могла да има свака кућа на знање и сазнање:

„Још у пролеће 2020. године УО Православне фондације донео је одлуку да ради на издању једне монографије која би осветлила духовни значај Васкрснућа Ловћена и обнову Његошеве капеле. Сматрали смо то једним од најважнијих идентитетских питања српског народа. Промисао је хтела да блаженопочивши Митрополит Амфилохије, управо у данима пред своју кончину, посебно актуелизује питање обнове Његошеве капеле. Били су то моменти када је ПФ увелико радила на припреми ове књиге. Речи које смо чули приликом сахране Митрополита Амфилохија, између осталог и од стране Патријарха српског Иринеја, као да потврђују исправност наше одлуке.

Подсећамо да је Патријарх Иринеј том приликом истакао два аманета која нам је Митрополит оставио – први је љубав према Косову и Метохији и тамошњем многострадалном српском народу, а други аманет је обнова Његошеве капеле на Ловћену. То је на линији онога што је пре њих рекао Митрополит црногорско-приморски а потом Патријарх српски, Гаврило Дожић: „Последња жеља поштује се код свих народа, као нешто што се не сме уопште спорити.” Уколико мала лепта у виду ове књиге иоле допринесе испуњењу тог аманета, сматрамо да наш труд није био узалудан…

Књига представља покушај да се из духовног визира сагледа све оно што се дешавало с прахом највећег српског песника и владара и владике црногорског, практично од његовог тестамента, па до наших дана. Од једног времеплова свих тих дешавања, преко речи највећих синова овога народа, видимо да се однос према праху Његошевом поклапа с мартиријском историјом српског православног рода током ХХ века. Све сатанске силе су се упрегле у борбу против Његошеве капеле, као својеврсног „крова српства“, од римокатоличке и увек дубоко антисрпске Аустроугарске монархије, преко исто тако увек антисрпске Римске курије, преко Јосипа Броза Тита и његових слугу, па до његових бледих копија али исто тако јаросних јуришника на све што је било свето Његошу и свеколикој Светосавској Србадији, оличених у делу црногорске власти после Тита.

После овог увода приређивача, следе текстови чланова Управног одбора Православне фондације, професора Драгана Елчића и Жељка Чуровића, текстови који такође говоре да се ради не само о политичком, него и духовном атаку на Православље.

Један добар део текстова преузет је пажљивим одабиром из три изузетне публикације везане за ову тему. Ради се о двоброју часописа Уметност за јул-август 1971. године, који је комплетан био посвећен одбрани Његошеве капеле, затим о две одличне књиге: Љубомира Дурковића-Јакшића Његош и Ловћен и књиге Седам Његошевих сахрана аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића. Највећа имена српске културе, владике и владари, научници свих профила, књижевници, песници, сликари, скулптори, историчари, правници, чије бисерне редове читамо на страницама ове књиге, својим аргументима за одбрану Његошеве заветне жеље и очување капеле, аргументима који до Неба досежу, савили би и најтврђи челик, али нису могли савити мртве душе Титових измећара. „То што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема” − лепо нас поучава Његош. Било је потребно много времена и труда како би се зауставио планирани наставак уништавања светиња у српској Спарти. Трагови комунистичких властодржаца који „смрде нечовјештвом” могли су се опрати само литијском одбраном светиња. Знамо да је још дугачак пут ка повратку одузетих права свих оних дивних људи коју су у величанственим литијама бранили светиње. Многе од њих су управо литије „вратиле себи”, својим српским коренима и светосавском бићу. Знамо да због тога може изгледати да има важнијих питања од Његошеве капеле. Али исто тако знамо, и странице ове књиге сведоче и дају гомилу необоривих аргумената највећих синова овог народа, да је обезглављивање Ловћена представљало удар на сакрално биће нашег народа. Знамо да она непомирљива енергија која куља из Лубардине слике Сумрак Ловћена, коју тако величанствено описа Мића Поповић, може подићи цео српски род и одувати ту страшну антисрпску „заверу сковану на регатама. Зато верујемо да би испуњење заветне жеље Његошеве било и испуњење Правде, испуњење Истине, да би тиме Ловћен поново постао симбол православног српства. Самим тим би се знатно убрзало и решавање других важних идентитетских питања српског народа у Црној Гори. Јер, није Бог у сили, него у Истини.

Књигу завршавамо са неколико карактеристичних текстова. Уз саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, доносимо и тужбу правних заступника Митрополије Црногорско-приморске Српске Православне Цркве и коментар пресуде правног тима Митрополије. Затим публикујемо емотивно писмо Митрополита Данила директору Завода за заштиту споменика културе. Следећи текст представља анализу нашег угледног геополитичког аналитичара др Миломира Степића, објављену у „Печату” током лета 2020. године. Како и приличи, књигу завршавамо говором који је блаженопочивши Митрополит Амфилохије одржао у Никшићу, на Симпосиуму одржаном 9. маја 2013. године поводом 200 година од рођења Његошевог.

♣       ♣       ♣

Укратко о седам Његошевих сахрана

Прва, због невремена привремена сахрана Његошева, обављена је у Цетињском манастиру почетком новембра 1851. године, „трећи дан по смрти”, како наводи прота Вук Поповић из Котора у писму Вуку Караџићу.

По наредби кнеза Данила, Његошеве кости су са Цетиња пренете у његову капелу на Ловћену три године касније, 14. октобра 1854. године. Била је то друга Његошева сахрана.

Поводом аустроугарских претензија на Ловћен, краљ Никола је 1913. године за париски Temps рекао „да се Ловћен одупро и онда када су дивљи Азијати били стигли под зидине Беча и да ће се одупријети и убудуће”. О значају пада Ловћена у руке аустроугарске армије 1916. године, сведочи квислиншка штампа која тај догађај ставља изнад победа у Галицији и освајања Србије. Одмах су окупатори наредили пребацивање Његошевог праха са Ловћена у Цетињски манастир, али су за разлику од Титових изрода, дозволили да се есхумација обави по православном црквеном обреду. Била је то трећа Његошева сахрана (30. јула 1916. године). Само да напоменемо и то да, за разлику од комуниста, окупатор није скривао духовну позадину тог чина. Тако министар спољних послова Аустроугарске, Иштван фон Буријан, пише аустријском изасланику на Цетињу да влада Аустроугарске монархије намерава да наложи пренос остатака Владике Рада на Цетиње, јер „сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сада има”. Колико је власт Аустроугарске монархије била свесна духовног значаја „крова српства” сведочи и чињеница да су у ратном времену расписали конкурс за монументални споменик на Ловћену посвећен „војном генију победе и славе Аустроугарске. Какав је то гениј Срби су се могли више пута уверити гледајући како војници Аустроугарске монархије безглаво беже пред српским витезовима…

Елита државе и Цркве у Краљевини Југославији (али без званичника из Загреба!), 21. септембра 1925. године присуствовала је четвртој Његошевој сахрани, свечаностима преноса Његошевог праха из Цетињског манастира у његову обновљењу капелу. Да кажемо да је истински геније Русије, који је пре доласка у Србију саградио преко 50 двораца на Криму (међу њима и чувени дворац у Ливадији где су се 1943. године састали Стаљин, Рузвелт и Черчил), архитекта Николај Краснов, по жељи краља Александра Карађорђевића, водио бригу о изградњи и рестаурацији Његошеве капеле. Главни архитекта на Царском двору светог цара Николаја II, архитекта који је много задужио Србију, чији ентеријер краси Народну скупштину у Београду и цркву Светог Ђорђа на Опленцу, аутор споменика на Виду и на српском војничком гробљу у Солуну…, сачувао је место, основу и облик капеле и у њу је уградио половину камена старе капеле. Тако су се на „српском Олимпу” сусрела два истинска генија рода словенског…

Пети пут у 150 година, Његошеве кости се поново „привремено” склањају из капеле у „специјално грађену просторију” током лета 1972. године.

Шеста сахрана Његошева одржана је 28. јула 1974. године (поново без црквеног обреда) приликом „свечаног отварања” паганско-комунистичког монструма, такозваног маузолеја на Ловћену.

Надамо се у Бога да ће најављена како у поменутој књизи Кљакића и Пековића, тако и у аманету митрополита Амфилохија, „седма сахрана Његошева”, то јест, повратак његовог праха у заветну цркву коју је саградио, бити и последња.

Ово што смо укратко изложили само је делић онога што можете прочитати у овој књизи. Патријарси Гаврило и Герман, митрополити Матија Бан, Данило и Амфилохије, затим великани српске културе Милош Црњански, Мића Поповић, Петар Лубарда, Меша Селимовић, Васко Попа, Милорад Павић, Гојко Ђого, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Матија Бећковић, Антоније Исаковић, Михаило Ђурић, Комнен Бећировић, Миодраг Булатовић, Драгослав Михаиловић, Борислав Михаиловић Михиз – само су део списка оних чији су се текстови нашли у овој књизи, који су у различита времена писали о невољама с прахом Његошевим.

Нека би свемилостиви Господ дао да ускоро дочекамо испуњење заветне жеље Његошеве, да његов прах почива у капели коју је саградио, да поново врх Ловћена постане српски Олимп…“