Протојереј-ставрофор Симеон Араницки парох и Архијерејски намесник старопазовачки
Гласник бр. 1, 1. јануар/19. децембар 1946/1947 стр. 39-40
Наша Српска Прваославна Црква и опет је изгубила једног свог сина, доброг Србина, узор свештеника, протојереја-ставрофора Симеона Араницког, бившег Архијерејског намесника и пароха старопазовачког који је после кратке боелсти у седамдесет седмој години живота мирно у Господу уснуо дана 23.IX (6.X) 1946. године.
Био је узор свештеник, савестан служитељ Божјег олтара и народа свога, познати проповедник слова Божјега, веран супруг и њежан родитељ.
Као свештеник служио је 50 година верно и предано Богу и народу своме. Био је међу првима и најугледнијим радницима на пољу задругарства. Бавио се књижевношћу и међу пвима написао своју књигу Српска православна парохија у Старој Пазови, која је послужила као пример како се овакве ствари пишу; осим тога написао је много чланака по разним часописима и политичким дневницима.
На погребу је учествовао као изасланик Његова Високопреосвештенства Митрополита г. Јосифа протојереј-ставрофор Никола Алагић* с десет околних свештеника. Прота Алагић у лепом говору опростио се у име Цркве са покојником, изнео све заслуге његове као свештеника и као народног радника. У име свештенства старо-пазовачког с покојником се опростио парох прота Живко Војводић.
Колико су парохијани поштовали и волели свога старог проту Симеона, најбоље се видело приликом његове сахране, јер од његових парохијана мало је ко остао код куће, а било је доста и народа из околних села који су сви дошли да покажу своје поштовање и љубав према овом ретко узорном свештенику и честитом човеку. Све учеснике на погребу нарочито је изненадила и пријатно обрадовала појава у великом броју браће Словака, са својим с ештеником познатим књижевником Владимиром Хурбаном, који је на словачком језику одржао мали помен и говор на гробу који је црквена општина старо-пазовачка, у знак признања свом дугогодишњем и заслуженом свештенику, одредила у црквеној порти.
Са покојником су се над гробом опростили у име занатл. Удружења и читаонице Срба, зан.: Милан Миросављевић; Миладин Наумов у име црквене општине, и у име земљ. Задруге, бив. Претс. Зем. Задр.
Нека је слава и хвала протојереју-ставрофору Симеону Араницком. Бог да га прости! И вечан му, помен!
Ж.В.
* Напомена: протојереј-ставрофор Никола Алагић, дугогодишњи уредник Гласника Српске Православне Цркве
Симеон Араницки био је свештеник Српске Православне Цркве. Рођен је 3. фебруара 1870. године. Потиче из угледне породице Араницки. Отац му је био свештеник у Сремским Карловцима, деда учитељ, а прадеда најпре професор тада новоосноване Карловачке гимназије, а затим указом митрополита Стевана Стратимировића бива постављен за директора српских карловачких основних школа. Основну школу, гимназију, а потом и Богословију Симеон завршава у Сремским Карловцима. Свештеничку дужност започиње најпре у Земуну, а у Старој Пазови бива постављен за пароха 1896. године као веома млад, са 26 година. Био је ожењен супругом Екатарином, са којом је имао петоро деце. Његов најстарији син Милоје наследиће га на месту пароха у Старој Пазови.
Као свештеник, Симеон Араницки савесно је бринуо о Цркви Светог Илије и духовном животу мештана Старе Пазове, али и о становништву Нове Пазове, која у то време није имала своју цркву. Поред тога, активно је учествовао у културном препороду насеља. Подржавао је развој школства и културе, организовао је посете српске интелигенције из суседних места гостујућим позоришним представама, стварао је услове за рад српске школе. Поред овога, подстакао је оснивање и рад Добротворне задруге Српкиња, чији циљ је био да помогне сиромашној деци, породиљама, да подигне ниво здравствене културе, као и неговање културе и традиције српског народа. Ова задруга прерашће 1904. године у Коло српских сестара. Године 1923. поставља се камен темељац за дом Кола српских сестара, потом 1928. године оснива се друштво „Сирото ђаче”.
Симеон Араницки, као парох старопазовачки, аутор је монографије под називом „Православна српска парохија у Старој Пазови крајем године 1911.”, која представља један од најверодостојних извора о прошлости Старе Пазове. У њој је Араницки изложио историјат Старе Пазове, са освртом на свештенике који су службовали у њој, али и на карактеристике и особености својих сународника.
Када је почео Први светски рат, постао је духовни и световни вођа свих Старопазовчана у циљу очувања живота и исправног политичког опредељења. Након рата приступа се обнављању школа, у којима, најпре Симеон, а касније и његов син Милоје, држе часове верске наставе.
По избијању Другог светског рата и смештању агресорске управе у српски парохијски дом породица Араницки морала је да напусти Стару Пазову и пресели се у Београд. Тада је спаљена архива коју је Симеон брижно сакупљао, што је за човека његовог духа и образовања било превише. Симеон Араницки умире 1946. године. Због неуморног стваралачког, духовног и световног доприноса, сахрањен је у порти Цркве Светог Илије, у којој је 50 година службовао.
(извор: Основна школа: https://www.simeonaranicki.edu.rs/nekategorizovano/simeonaranicki)
