У петак, 16. марта 2018. године, у храму Светог Николе у Добановцима, служена је Света архијерејска литургија Пређеосвећених дарова којом је началствовао Преосвећени Епископ сремски Господин Василије. Саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Илић старешина јаковачког храма Вазнесења Господњег, јереј Драган Гаврић парох батајнички   и  протођакон Слободан Вујасиновић.

Повод овом молитвеном сабрању била је исповест свештенства и вероучитеља архијерејског намесништва земунског. Подсећајући се апостолског савета да свагда исповедају једни другима своја сагрешења и да се моле једни за друге (Јак 5,16) свештеници су приступили Светој Тајни исповести. Исповедник свештенства архијерејског намесништва земунског био је високопречасни протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије, у пензији.

Свештенство овог намесништва заједно са вероучитељима и бројним верним народом, следујући химнама хвале, благосиљајући Господа у свако време, приступили су Чаши живота. Било је преко стотину причасника.

Током Литургије поучно слово о исповести, покајању, причешћу и надасве неизмеривој радости због Христовог Васкрсења произнео је парох батајнички, свештеник Драган Зорица.

Из беседе оца Драгана Зорице

„Ако је животна радост оно што би требало да је крајњи циљ једног обичног људског живота, колико би то онда, али и неупоредиво више, требало да важи и за циљ светотајинског живота хришћана у Цркви Христовој! Нема Свете тајне у Цркви која не води ка радости. Не оној радости коју многи данас , погрешно, поистовећују са срећом, задовољством, успехом, него оној радости која потиче из једног пуног поверења и љубављу прожетог односа са Богом који нам и када смо у дубоко огреховљеном стању, опрашта и увек изнова враћа оно првобитно достојанство. Радост је једна од најбитнијих одлика хришћанства, иако се то по животу многих хришћана данас, нажалост, све слабије осећа и види, а нарочито су ретки они који покајање и исповест, као и плодове истих, повезују са радошћу. На везу између покајања и радости јасно нам је указао и сам Господ Христос, рекавши: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, него ли за деведесет девет праведника који немају потребе за покајањем (Лк. 15, 7) Зар из овога не можемо закључити да је покајање она неопходна духовна нит која радошћу повезује небо и земљу. Живећи и друге доживљавајући пасхалном љубављу, Свети Серафим Саровски је сваку особу коју би срео, свакога дана у години поздрављао речима: Христос воскресе, радости моја! Свети Апостол Павле на самом врху набрајања плодова Духа Светога ставља љубав и радост: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23). Плодови Духа су дар, али су и позив. Хришћанин је позван да свој живот испуни радошћу…

Уколико је радост једна од битних одлика хришћанског живота, зашто онда све већи број савремених хришћана пати од вапијућег одсуства радости? Није ли то, између осталог, и због ослабљеног покајно-исповедног искуства и доживљаја покајања, одсуства свести о греху и грешности и потреби за опроштајем код многих данашњих хришћана? Разлог таквом стању можемо пронаћи, свакако, и у све јачем утицају секуларизма, али на првом месту би требали посматрати као директну последицу све чешћег присуства формализма у животу хришћана. Присуство формализма је условљено индивидуалистичким поимањем Цркве, Светих тајни и молитве уопште. Ако се Црква не доживљава као заједница Светих, онда се она, нажалост своди на сервис за верске потребе. Немогуће је у потпуности стећи праву слику и сагледати значај Свете Тајне Покајања и Исповести без библијског контекста у коме су зачети. Као најлепше примере покајања у Старом Завету можемо навести Псалме Давидове, а међу њима 50. Псалам као изразито покајни по свом карактеру. Давид се овим речима обраћа Богу: Смилуј се на мене, Боже, по својој великој милости и по свом многом сажаљењу избриши безакоње моје. Ово је једини Псалам који се у целости користи у Божанственој Литургији. Молитвена поетика 50. Псалма, тек у овом литургијском контексту, сведочи да истински осећај наше грешности не долази од наше удаљености од моралног закона. Тек у неодољивом присуству Божјем ми људи осећамо и знамо да смо грешни…“

После Литургије свештенству са верним народом обратио се њихов архипастир Епископ сремски Василије који је свима пожелео да пређу са лакоћом преостало времен поста, до Васкрсења Христовог. Братију свештенике добановачког храма Светог Николе Епископ сремски је похвалио за дивно уређен храм на славу Господњу а на ползу парохијана.

Свештеници и вероучитељи поново су се сусрели за трпезом љубави коју су својим старањем и љубављу уприличили добановачки пароси уз помоћ својих парохијана. Уз трпезу су се, као храна за душу, чуле речи поуке  Преосвећеног владике сремског Василија.

Нема живе парохије без мисионарског рада

Епископ сремски Василије

„Да анализирамо наше битисање и нашу свештеничку улогу у савременом свету! Где је дух наше свете вере и њена јачина у нама самима? Где се огледа њен дух? Да ли је целовит и потпун, садржајан, и да ли има вид науке, да ли има силу струје, да ли се бори против света и да ли побеђује? Где је ту тумачење Светог Писма, где је Догматика, Пастирско богословље, Патрологија, Омилитика – све су то школски споменици који се у народу не појављују нити се показују.

Пада у очи да смо сви ми помало закопали свој пастирски таленат, изузев неколицине који су се одважили да покажу своје умеће. На очи свију нас врви сујета, саблазан и греси који гутају душе верника сваки дан. Цркве полупразне, саблазни бесне, а душепогубно страдање остаје у сили.

Саборно струјање је престало у нашем клиру. И ако се састанемо, запитајмо се које су теме нашег разговора на реду? Има ли трунке неке од теолошких тема? Бојим се да их нема. Као да смо се испразнили и све оно што смо у богословији и на факултету учили, као да је све ишчилило из нас. Свештеници су се сложили, боље рећи, утопили са средином ововремешном, те је она парализовала све наше пастирске идеале, ако их је уопште и било. Парохија као део данашњег друштва и конкретне реалности представља изазов за сваког свештеника.

У причи о добром пастиру Свето Јеванђеље истиче да је љубав главна снага правог пастира. То је покретачка сила која стоји иза сваког духовног пастира. Коме ти да кажеш и да се вајкаш: Овде слабо посећују Цркву. Па то је твоје дело и дело твоје свештеничке савести, твоје огледало и твоја одговорност. „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље да је људи погазе“ (Мт 5,13).

Свештеници имају те способности које су потребне да се народ препороди примајући свету Тајну свештенства и ту божанску енергију благодати Духа Светога, која им је дана, али им је и задана. Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има много, али највише има занемарених. Својим проповедањем и катихизацијом ми свештеници смо увек апостоли и посланици Цркве Христове, а не индивидуални посланици, послани од неког или самозвано мобилисани у име неког или нечег, у име неке идеје, или партије, или било кога или било чега у овом свету и од овог света. Ми смо органи Цркве, удови и чланови Тела живога Христа, Духом Светим вођени и покретани на дело служења Јеванђељу спасења…“ казао је Владика Василије и додао:

„Да ли оци и братија свештеници мисле да је само форма бити сасопственик Престола Божјег? Они примају са Трпезе живога Бога дарове, а то је освећење свих ваших чинорадњи. Може ли  свештеник од Бога да прима светињу, а да његови  парохијани то плаћају Богу хулом и псовком. Псују име Божје, не поштују и псују пароха, раде недељом и празником, не посте, живе неморално, одводе и доводе, и масовно их је који се разводе. И све то парох трпи и гледа као да живи изван тога народа. Било би добро када би ви свештеници мало више прошетали по кућама својих парохијана, мало више у истини пастирски и очински се поразговарали са чељади: о посту, о псовци, о исповести, о причешћу, о празницима, о молитви, о свађи и посебно о хришћанским врлинама, па да од свештеника чују оно исконско:  чега си ти свештеник и којих врлина си ти заступник…“

О свештеничком искуству у парохији потом је казивао и протојереј-ставрофор Душан петровић, ректор достославне Карловачке богословије који само у земунском намесништву има око петнаестак својих ђака који су посленици на Њиви Господњој. Крстоносни прота Душан је казао да су Цркви и народу потребни образовани свештеници али и свештеници који ће се старати о духовном стању своје пастве и бити живо заинтересовани за живот, рад, присуство или одсуство својих парохијана са богослужења. Мисионарење од врата до врата, од човека до човека неопходно је у нашем времену са већим жаром и инензитетом тим више што су сва средства комуникације на услузи свештенству и парохијанима.

О свему су се старали пароси добановачки јереји:  Милан Алимпић, старешина храма, Бојан Весић и Јулијан Тодоровић.

***

Црква Светог Николе у Добановцима, насељу на територији Градске општине Сурчин, подигнута је 1803. године. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква  је посвећена преносу моштију светог оца Николаја, подигнута је на месту раније постојећих цркава из 18. века. Изграђена је у стилу класицизма с ретардираним елементима барока као правоугаона једнобродна грађевина с полукружном апсидом и четвртастим, двоспратним, барокно обликованим звоником. Има све типичне одлике цркава подигнутих у овом делу Срема крајем 18. до почетка 19. века.

Иконостас цркве и украсну резбарену дрвенарију високог квалитета израдио је 1836. године Георгије Девић, познати војвођански резбар. Иконе на иконостасу радио је од 1841 до 1842. године познати српски сликар из 19. века Петар Чортановић. Богат фонд покретних предмета чине ретке иконе, црквени намештај, старе штампане књиге из 18. века и протоколи рођених, венчаних и умрлих из 18. 19. и 20. века. (извор: Википедија)

З.Зец