Од вере обичаја ка јеванђелској вери

 Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина храма Светог Трифуна, у Београду

Са великом радошћу, у Светосавској сали, у присуству свештенства и верног народа, драге госте, протојереја-ставрофора Дејана Дејановића и приређивача две књиге Духовних разговора, Зорицу Ковачев, поздравио је јереј Страхиња Голијан.

Видно срећан што је после дуги низ година у сурчинском храму где је много тога промењено на боље и лепше, прота Дејан је у непосредном разговору казивао како је у Београду, најстарији служавши свештеник са 58 година службе и 83 лета животног доба. Захваљујући Господу на дугој служби подсетио је да је рукоположен 1956. године.

Предавање проте Дејана Дејановића је духовно укрепило и оснажило, дало одговоре на нека питања које верници често постављају, раздвојило обичаје од јеванђељске вере:

“ Од вере обичаја, ка јеванђељској вери, моја је тема вечерас. Пођимо од једне неоспорне чињенице, да је у нашем православном српском народу, вера, без сумње, широко заступљена.Изложени смо многим страдањима кроз историју, и у последњем Двадесетом веку, издржали смо многе невоље, прошли кроз многе олује, али смо се Богу хвала, одржали. Као истинољубиви људи, морамо признати да код једног дела нашег народа, провладава вера такозваних обичаја. То значи, да вера наша православна хришћанска, има свој садржај и суштину. Та се вера кроз разне начине изражава и у видљивом формалном облику, тако да су за многе наше празнике и светковине, везани многи врло лепи народни обичаји. Те обичаје, наравно, треба брижљиво чувати и неговати, али се дешава нажалост код нашег света да се све заврши управо на тим обичајима; велики део нашег народа проживи свој век а да не упозна суштину православне вере.

Од многих наших људи, имао сам прилике да чујем, како домаћин и његова породица и његови преци држе брижљиво наше свете обичаје, светковине и празнике, али не спадају у оне богомољце, како кажу, који иду у Цркву.Управо се у овоме крије велика опасност да наш човек не упозна своју веру и да све сведе само на обичаје. Не упознати своју веру, значи лишити се онога што је у самој вери најзначајније и најдрагоценије, јер, где се вера сведе само на обичаје, онда ти обичаји, када наиђе тешко и неповољно време (као што је било до недавно време комунизма), могу бити лако замењени са другим обичајима , јер, ако праве вере до тада није било, онда је неће ни бити. Сведоци смо шта се све десило у протеклом периоду у нашој земљи и са нашим народом.

Комунистичке власти су се трудиле и нажалост у томе успевале да православну хришћанску мисао угуше потпуно у народу, и знајући да се народ углавном држи обичаја, уместо хришћанских обележја,  наметали су своје антихришћанске. Сећамо се да су уместо Божића наметали увелико слављење Нове године, уместо највећег празника Васкрса – празновање Првога маја, уместо Ђурђевданског уранка – првомајски уранак; кроз целу годину су измишљали празнике и са путујућом штафетом, потпуно су одвлачили народ са хришћанског пута. 

Браћо и сестре, онај чувени богомољачки покрет, који је покренуо Свети владика Николај, био је покрет да се српски народ  духовно и јеванђелски просвети, да народ не буде само верник који поштује обичаје, него да упозна своју православну веру, по њој живи и влада. То је уствари Народна хришћанска заједница, како се звао богомољачки покрет.Није то био посебан покрет у нашој Цркви,  то је био апостолски подухват  владике Николаја охридског и жичког да просвети српски народ – да буде спреман да одоли свим залима и искушењима . Шта се десило у току рата и у послератним годинама  – тамо где се верни народ окупљао око светог владике Николаја, вера се одржала и комунизам није успео   да продре. Наш народ је у великом броју поклекао, уплашио се, његов однос у вери се пореметио јер није имао чврстог ослонца.

Када неко  каже да је комунизам нас православне поразио, ја кажем: поразио је фолклорно, обичајно веровање, али није поразио јеванђелско. 

Ако би човек остао само при верским обичајима, онда би то била сасвим мала, готово никаква корист. Једном приликом, у Русији, питали су Светог Јована Кронштатског, шта је људима у данашње време најпотребније, на шта је одговорио: Оно што је најпотребније је да се у људски живот унесе садржај који ће људима да врати изгубљени смисао живота, а тај смисао се може наћи у божанској науци Господа Исуса Христа.“

Ако би човек остао на вери обичаја, тада на том уверењу, том стадијуму, лако се појављује сујеверје, поведе се за разним лажним уверењима. Данас има много лажних схватања, мишљења и сујеверја, а свештеници су нарочито сведоци томе. Сујеверје је посебно изражено у моментима обележавања верских празника, о бројним појавама тумачења и препорука шта се ваља, а шта не ваља, од стране мирјана.

Трагедија је да српски човек слави славу а не упражњава веру, не долази у Цркву, већ мисли да му је довољна пуна софра.

Посебно је истицао прота Дејан о значају поста и молитве (по делу, а не по јелу, по чињењу добрих дела, по међусобном опраштању), назначивши да током године и ван великих постова човек треба да се причешћује, јер је то његова снага и његово укрепљење. Подсетио је на свакодневно служење Литургије блаженопочившег Патријарха Павла у капели Светог Симеона Мироточивог у згради патријаршије, али и на речи патријарха српског Иринеја који данас руководи бродом Српске Православне Цркве, да је потребно да се сабирамо у храмовима и чешће исповедамо и причешћујемо.

Из свештеничке праксе, прота Дејан Дејановић је сликовито назначио шта су грешке код нашег народa, како да се исповедимо, причестимо, и како да дођемо у духовно и молитвено стање којем тежимо ка спасењу и царству Небесном.

Право и иситнско упражњавање вере наше православне чини да можемо да превазиђемо тешкоће и одолимо сваком непријатељу и противнику.

После завршеног кратког предавања повео се живи дијалог верника са протојерејем-ставрофором Дејаном Дејановићем.

Зорица Зец