Беседа оца Доситеја у Парохијском дому

„ Користим прилику да вас све поздравим у име Игумана Царске Лавре, Хиландара, архимандрита Методија, по чијем сам благослову дошао овамо и захваљујем Његовом Преосвештенству Епископу сремском Господину Василију који је благословио да будем данас са вама.

Много је утисака које сам стекао последњих дана и човек једноставно не зна одакле да крене. Са једне стране,  одзвањају ми речи блаженопочившег Патриајрха Павла Причај мало да би те опет позвали, али после оваквих утисака које су моји претходници изнели, тешко ми је да мало прозборим.

Заиста, оно што у човеку изазива дивљење је вера. Не само да у човеку вера изазове дивљење, већ је и сам Господ знао да се задиви и каже О, жено велика је вера твоја. Господа што нас гледа задиви срце наше и вера која је у њему, задиви га ослоњеност наша на Њега. Приањање нашег срца, душе и ума уз Господа, задиви и Њега самог –  једино овим  можемо задивити Бога, јер све остало је Његово.

Посматрајући протекло страдање (а дошао сам у ово страдално време, у Србију) видимо да наш народ кроз историју прати страдање. Народом који је прихватио веру као плод проповеди и равноапостолних Кирила и Методија чији спомен данас славимо, већ хиљаду година његовим венама тече Христова крв. Као хришћани, посвећени смо Христу, и велики је то благослов да постајемо кроз ту веру православну и свете Тајне Кост од Кости, месо Христово од Христовог меса, крв Христова од крви Христове, да постајемо учесници у Телу Његовој и пуноћи Божанства  у Њему. “

О страдању нашем и чуду Божијем

„ Вечерас сам слушао поучне речи од Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија као човеку дубоке вере. Нама је драго што смо ми православне вере, из овог народа, али друго што ме је дотакло ове вечери је да имамо довољнос рпства а да нам је потреба да мало више о Богу причамо. Да овакви скупови не буду само игра, песма, де не буде оно римско: хлеба и игара него да тражимо живога Бога, онога који је у срцу нашем. То ме радује и верујем да ће састанци и скупови прерасти у то изворно хришћанско тражење Бога живога.

Страдањекоје нас је задесило подсетило ме је на страдање Хиландара пре две године – Хиландар је доживео два пожара у новијој историји. Један пожар је захватио сам манастир, а други пожар је захватио околину манастира када је горело околно растиње. Авион који је летео изнад је тек једна тачкица спрам километарски дуге линије пожара. Супротставити се таквој стихији је изгледало немогуће човеку. На крају када се на један километар и три стотине метара пожар приближио манастиру, узеле су се чудотворне иконе и мошти светитеља, кренуло се у литију. Увече се читала молитва. Био сам око четрдесет километара удаљен од овог места у Кареји где се налази келија Патерица и са терасе сам видео једну необичну појаву: по прогнози времена, нигде ни трага облаку  ни киши. Али, почео је тада један по један гром да удара у море и из мора се дигао облак! Облак се покренуо у правцу Хиландара. Та киша је угасила тај пожар! После услишене ове молитве како нас учи Бог, да се једино на њега ослањамо, овим примером желим да кажем да и у овој стихији сада показало се да неке ствари превазилазе човека и сву технику, све наше могућности и не може да се одупре тој стихији. Где су узроци?

Порука и поука из најновијег страдања народа српског, у поплавама

„Сигурно је да нисмо најбољи и Бог нас и бије и воли, како се и каже. И ово је знак љубави Божије јер се пробудило оно најисконскије у човеку! Страшно је било гледати ову тугу када је човек остао без свега, све што је годинама тешко стицао и када се не зна када ће поново моћи да подигне кућу; тешко је изразити ова осећања. Сви смо сведоци и сви смо саучествовали у овој несрећи. Са друге стране види се да је ова стихија пробудила у људима оно најунутарњије: Да једни другима помогну! Да једни друге примете!

Раније се осећало као да се овај народ умртвио. Каже премудри Соломон:  Дуго чекање умара срце! Ми нешто дуго чекамо неког Месију, како је казао Преосвећени Владика Василије, чекамо неког спаситеља који ће нас покренути избавити, чекамо неког вођу, а Бог каже: Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, јер изађе дух из њега и пропаде сво надање ваше. Треба се окренути ка Богу, тражити лице Божије, без Бога нема среће за наше породице нити среће за човека. “

Отац Доситеј Хиландарац како га ословљавамо, опоменуо нас је о рађању и обнављању, јер како се каже: ко има двоје, то је тек половина Богу и позвао је све на обнављање нашег подмлатка како би учествовали у тој највећој тајни Божијој, тајни стварања човека. Неминовно је да морамо да мењамо наш однос према себи и према Богу.

О промени себе и покајању

„Као да се људи боје да се покају. Зар ми то хришћани не смемо да кажемо? И треба да се покајемо! Покајмо се искрено! Променимо ум, начин размишљања. Наша реч покајање означава више једну ожалошћеност што смо одступили од онога што Бог хоће. Дужни смо и ми који смо постављени као пастири да позивамо на покајање и да сами себе преиспитамо и да се покајемо. То је једино што доводи до сусрета са Богом., јер како говори Господ: Покајте се и верујте у Јеванђеље!…“

 Забележила Зорица Зец