Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, благословио је изградњу храма посвећеног Светом Стефану Штиљановићу на спомен обележју Сремски фронт.
Изградња храма започета је 2007. године, а завршена 2011. Исте године подигнут је и звоник поред храма.
Иконостас је завршен 2020. године, а иконопис који је радио академски сликар Милош Остојић, завршен је почетком 2021. године.
Пут којим се српски народ креће кроз историју, испресецан је многим недаћама, мукама и страдањима, које наш народ стоички и поносито трпи и подноси. Поред осталих искушења и страдања, многи ратови изазвани најездом окупатора, оставили су видљиве последице и назалечиве ране у бићу српског народа.
Једно од таквих велики страдања догодило се и у Срему на крају Другог светског рата, када су зарад циљева Југославије, младићи између 14. и 21. године послани у пробој фронта који су Немци са усташама направили после пада Београда 1944. године.
Врховни штаб НОВЈ оценио је да је зарад „слободе народа и народности“ потребно на овај злокобни фронт послати младиће са простора Шумадије, Тимочке Крајине, Драгачева, Подриња, и тако попунити ослабљене и десетковане партизанске јединице. Присилно мобилисани, без претходне обуке, са партизанским командантима невештим рововском и фронталном начину ратовања, ови голобради младићи су пробијали девет линија ровова од Земуна до Вуковара , и своје животе као мученици предавали Господу у наручје.
Обука српских младића, по сведочанству Угљеше Крстића, једног од преживелих учесника у борбама за Сремски фронт, трајала је свега 3 дана. За то време, сведочи Угљеша, младићи су научили да разликују цев топа од точкова и седиште првог нишанџије од седишта другог. Комесари су их непрестано хвалили, како брзо уче и напредују, обањујући себе, а и младиће, који су у својој наивности, не слутећи да их шаљу у смрт, били срећни јер су део партизанске војске. Практично су жртвовани следујући наредбе из врха команде, да јуришају на ровове у којим су биле укопане немачко-усташке снаге.
Уз огроман број жртвованих живота српске омладине, 12. априла 1945. године практично је пробијен Сремски фронт и напредовање НОВЈ ка Загребу је настављено. Средином маја исте године завршен је Други светски рат на тлу Југославије.
Колоне сељачких кола су са Сремског фронта враћале изгинулу омладину у родне крајеве, а овај страшни призор није морао да остане уписан у историју, јер се иза леђа немачко-усташких трупа налазио цео славонски корпус, коме није дата наредба за напад.
Много година након овог несрећног рата, утврђивао се број пострадалих на Сремском фронту. Комунистичке власти су донеле процене, у које се није смело сумњати, да је пострадало 13.000 војника, док је у каснијем периоду утврђено да је ово радикално умањен број, и да је број пострадалих око 30.000.
Чак и по проценама историчара комунистичке епохе, Сремски фронт је „у црно завио Србију“.
На спомен обележју Сремски фронт, сваке године се присећамо српске младости и невиних жртава пострадалих на ратном губилишту. У храму посвећеном Св. Стефану Штиљановићу, који је старањем Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија подигнут на спомен обележју, сваке године 12. априла, обавља се парастос пострадалим војницима.
Парастос врши Његово Преосвештенство Епископ сремски Василије са свештенством Архијерејског намесништва шидског уз присуство великог броја верног народа, који сваке године долази из свих крајева Србије да ода почасти пострадалој српској младости.
Архијерејско намесништво шидско и удружења грађана „Српски витезови“ из Шида, организују већ трећу годину за редом Сремски марш – „Путевима страдања српске младости“, где многи родољуби из Шида, а и из других крајева, упознавајући се са историјом, пешке из Шида долазе на спомен обележја, како би узели учешћа у молитви за душе војника ослободилаца, и како би се упознали са истином о продору Сремског фронта.
Ђакон Лазар Р. Павић
