Историјат
Оснивање — Митрополија београдска и сремска
Сремска епархија, прво са седиштем у манастиру Крушедолу, касније у манастиру Хопову, основана је 1500. године, кад је софијски митрополит Калевит замонашио Ђорђа Бранковића, давши му монашко име Максим. Тада је Епархија сремска спојена са Митрополијом београдском под називом Митрополија београдска и сремска. Сходно томе, први архијереји носе звање „митрополита београдског и сремског“.
Уздизање значаја епархије везано је за раздобље бурне изградње фрушкогорских манастира, које се може ограничити на време боравка чланова породице Бранковић у Срему, који ту долазе 1465. године (те године Вук Гргуревић је добио на управу Купиник и Беркасово). Чудно је да је ово раздобље, од смрти патријарха Арсенија II (1463) до обнављања Пећке патријаршије (1557), за православну цркву у Срему толико плодоносно, јесте истовремено и најтеже доба у историји Српске православне цркве.
Након пада Деспотовине 1459, највећи део подручја Српске патријаршије је доспео под непосредну управу Охридске архиепископије. То је омогућило да Срем, са својим бројним православним становништвом, преузме верску (а у много чему и националну) мисију у српском народу. То није изненађујуће будући да је српска присутност у панонским областима била веома жилава и задржаће се у свим раздобљима стране власти — угарске, турске и аустријске, које су се наизменично смењивале.
Карловачка митрополија/патријаршија Подробније: Митрополија карловачка и Патријаршија карловачка
Јачањем значаја Срема за српство северно од Саве и Дунава и премештањем седишта митрополита из Сентандреје почетком 18. века прво у манастир Крушедол 1708, а потом и у Сремске Карловце 1713. године, Сремска епархија се утапа у Карловачку митрополију, касније и патријаршију (раздобље 1848—1920). Током патријаршијског раздобља Срем је био под непосредном управом подбележника патријарха као Архидијецеза сремско карловачка.
Епархија сремска
Патријаршијски двор у Сремским Карловцима, седиште епископа
Сремски Карловци су званично до 1920. године били седиште Карловачке митрополије и патријаршије (суштински патријарх је овде боравио до 1936 године). После смрти патријарха Лукијана 1913. године, престолом су администрирали епископи Мирон Николић, Михаило Грујић и Георгије Летић.
Од 1920. до 1928. године титуларни епископ Епархије сремске је био Максимилијан Хајдин. После тога као викарни епископ сремски био је Иринеј Ђорђевић (1928—1931). Доношењем Устава СПЦ 1931. године подручје ове епархије се спаја у Архиепископију београдско-карловачку. Српски патријарси су потом имали викарне сремске епископе за ово подручје, били су то Тихон Радовановић (1932—1934), Сава Трлајић (1934—1938) и Валеријан Прибићевић (1940—1941). Током овог раздобља значај и богатство српске цркве у Срему досеже врхунац. Срем и Фрушкогорски манастири постају средишта обнове монаштва и јачања богомољачког покрета. Колики је био значај Фрушкогорских манастира види се и из тога што су многи послужили за смештај руских монаха и монахиња, избеглих из Царске Русије, од којих су многи били племенитог рода.
Током Другог светског рата Срем је припојен злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина Фрушкогорских манастира и других светиња је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана. Манастир Бешеново је чак бомбардован од стране Немаца.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом првом редовном заседању после Другог светског рата 1947. године донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. За њеног администратора постављен је епископ злетовско-струмички Викентије Проданов, који је био протеран са своје епархије у Македонији. Од 1951. године епархија има своје епископе. Ређају се: Никанор Иличић (1951—55), Макарије Ђорђевић (1955—78), Андреј Фрушић (1980—86) и Василије Вадић (од 1986). У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут сремске. После рата чак је настављено растурање оштећених и опустелих манастира. Грађа од полуурушених конака послужила је за подизање домова културе и зграда по сеоским задругама у оближњим селима. Обнови манастира и цркава се приступило деценију-две касније, када је стега власти мало попустила, али су у таквим околностима дате делатности биле споре и ограничене.
Тек почетком 1990-их почиње значајнија обнова сремских светиња и јачање духовности. Последњих година веома много је урађено на обнови последњих манастира, али неки још увек нису у целости обновљени (Кувеждин, Ђипша). У случају Манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА
ЕПАРХИЈА СРЕМСКА
Eparhijski arhijerej:
Wegovo Preosve{tenstvo Episkop sremski
Gospodin Vasilije (Vadi})
Sekretar:
jerej Du{ko Maslari}
Благајник
и службеник црквеног суда:
ђакон Горан Власац
Електронска пошта: blagajnaeparhijasremska@gmail.com
Sedi{te:
21205 Sremski Karlovci, Trg Branka Radi~evi}a 8,
Tel: 021/881-729; 021/884-019; 021/883-004;
faks: 021/881-740
Електронска пошта: spc@eparhijasremska.rs
